Balkanske ratne igrice – konfuzno i kontradiktorno

2026-03-25 - 07:04

Srbija i Hrvatska upravo trče novi krug regionalne trke u naoružanju – kako se obično naziva odmeravanje vojnih arsenala tih dveju država. Uz redovne vesti o njihovom šopingu kod prestižnih vojno-industrijskih brendova, svu pažnju javnosti početkom ovog meseca ugrabile su kineske rakete vazduh-zemlja tipa CM-400 u posedu Vojske Srbije. Pojedini srpski tabloidi nazvali su ih provokativno „Zagrepčanke“, a s hrvatske je strane, zbog spoznaje o tom oružju, vidno zavladala konsternacija u samom državnom vrhu, ali i šire. Dalja medijska inventura tehničke opremljenosti dvaju tabora pokazala je da takva reakcija u Hrvatskoj i nije slučajna. Očigledno je da Srbija u totalu raspolaže znatno nadmoćnijim oružjem, kao i sistemima protivvazdušne odbrane, pa i proizvodnjom dronova, itd. U hrvatskoj javnosti to otvara pitanja ne samo poređenja sa Srbijom, nego i ona o upravljanju vojnim razvojem, kao i o njegovoj strategiji. U novije doba već su potrošene ili su planirane milijarde evra za jačanje Hrvatske vojske, ali ona potom svejedno ne deluje uverljivo. Manje prostora za dijalog Trend intenzivnog naoružavanja svakako bi trebalo posmatrati u kontekstu globalnog talasa frenetične kupoprodaje vojne tehnike, mada su ove dve balkanske zemlje i nešto pre toga zahladnele svoje odnose. Ali, evidentna militarizacija podstiče donošenje odluka naprečac kada je reč o razvoju vojske, a ujedno ostavlja i manje prostora za komšijski dijalog. Srpski predsednik Aleksandar Vučić za sada nastupa u svemu tome neuvijeno trijumfalistički, dok se hrvatski predsednik Zoran Milanović i premijer Andrej Plenković i oko vojnih tema uglavnom prepiru. „Vučić svašta govori, ali mislim da tu nema nekog ozbiljnijeg potencijala za oružani sukob“, kaže Boško Jakšić, medijski spoljnopolitički analitičar iz Srbije koji smatra da tenzije između Zagreba i Beograda neće ni ubuduće lako da steknu snagu koja bi inicirala pravi vojni okršaj. Prema njegovom uverenju, krajnji domet bi tu u dogledno vreme mogli da budu nekakvi incidenti nižeg ranga, više radi održavanja napetosti. Jakšić potom adresira primarnu odgovornost za takve, još uvek nimalo kvalitetne odnose – na Aleksandra Vučića. „On stalno plaši srpsku javnost“ „Od njegovog dolaska na vlast“, kaže, „pokvareni su odnosi Srbije s čitavim regionom, ako izuzmemo Mađarsku. Pre svega sa Zagrebom, onda Sarajevom, Prištinom, Podgoricom. Srbija koja se hvali regionalnim liderstvom, ovde je najpre lider u kvarenju odnosa. Ona ponavlja da nema ofanzivne namere, ali to je i realno, pošto je kompletno okruženje Srbije u članstvu NATO, osim BiH.“ I, naravno, osim Kosova, a moguće je da baš jačanje pregovaračke pozicije oko te zemlje predstavlja i perspektivu srpske vojno-razvojne kampanje. Izuzetnu pažnju tako je privuklo nedavno američko opremanje kosovske vojske protivoklopnim raketama Džavelin, a Jakšić podseća i na uključivanje te zemlje u, kako kaže, „malu balkansku Antantu“ s Hrvatskom i Albanijom: „Tu je i ulazak Kosova u Trampov Odbor za mir, i sve to je trn u oku Vučića koji ne može da ne uzvrati, iako su dimenzije navedene trojne saradnje sasvim ograničene u okviru NATO. Ali on stalno plaši srpsku javnost – konfuzno i kontradiktorno. I sve su srbomrsci oko nas, a on će da nas spasi kao neki mesija.“ Boško Jakšić, višedecenijski dopisnik, urednik i komentator beogradskog dnevnika Politika, slaže se s tezom da globalno stanje ide na ruku takvim procesima. „Opšti ambijent je sve gori, a najotrovnija ’radijacija’ dolazi iz Bele kuće. Na sreću, Vučić ipak nije iskoristio šansu da postane Trampov ’darling’, kao recimo Orban. Lično mu se zamerio zbog nekih gafova, a inače voli da se pravi neutralan, neopredeljen. Onda sarađuje i sa Rusijom i sa Ukrajinom, da ne navodim Izrael, ali ne može to zauvek tako“, zaključuje Jakšić. Svet asimetričnog ratovanja A da se porast napetosti između Srbije i Hrvatske u potpunosti uklapa u sliku globalne situacije, ističe i Božo Kovačević, stručnjak za međunarodne odnose i bivši hrvatski političar i diplomata. „Istraživanja pokazuju da je ove godine daleko veći broj država koje druge države smatraju pretnjom, nego lani. Drugo, ovakvo držanje predsednika Srbije on sam tumači kao pripremu za odbranu od napada koji navodno planira trojni pakt Hrvatska-Kosovo-Albanija – ali takva pretpostavka je sasvim bez osnove“, kaže Kovačević za DW. „Pre bi“, dodaje, „moglo biti reči o pripremi za napad na Kosovo, ako međunarodne prilike budu povoljne za to – a uznemirenost Hrvatske zbog kineskih raketa u Srbiji je sasvim jasna. Strategija hrvatske odbrane postoji, ali sprovođenje očigledno nije dobro, dok služi kao opravdanje za povećane budžetske iznose za odbranu. Ali u današnjem svetu asimetričnog ratovanja, najskuplja oružja nisu uvek i najprikladnija, tvrdi Kovačević. Ujedno podseća na to kako se upravljalo vojnim razvojem u vremenima kada je on bio ministar zaštite životne sredine i prostornog uređenja Hrvatske. Opremanje bez koncepta Pre otprilike 25 godina, na jednoj zatvorenoj sednici Vlade Hrvatske, umesto nabavke vojnih aviona zagovarao je ulaganje u razvoj tehnologija protivvazdušne obrane. „Jasno da nisam mogao da predvidim šta će ubuduće da znače dronovi, ali da su tada hrvatski stručnjaci počeli time da se bave, mogli smo već dugo da imamo i razvijene institute i sisteme odbrane za izvoz. Zato se slažem s predsednikom Milanovićem u stavu da grešimo sa skupim opremanjem vojske bez kvalitetnog koncepta“, kaže Božo Kovačević. Naš sagovornik dodaje da bi upućeniji od njega svakako mogli da promišljaju sledeće stadijume ratovanja, pa bi se moralo stremiti tome, a ne prvenstveno skupim avionima i tenkovima. Hrvatska, međutim, baš nedavno je okončala postupak likvidacije svoje ubedljivo najznačajnije naučno-istraživačke institucije povezane i s vojskom – Brodarskog instituta u Zagrebu. Zato u Hrvatskoj više nema adrese na kojoj bi se istraživale celovite tehnologije o kojima je ovde reč, ali ni to ne bi smelo da bude opravdanje za rasipanje novca pošto-poto.