Bivši talac Šarabi: „Želeo sam da ostanem ljudsko biće“

2026-02-11 - 07:18

Eli Šarabi gleda u more. Talasi se razbijaju o plažu u Hercliji, nedaleko od Tel Aviva. Prošla je godina dana otkako je taj 53-godišnjak oslobođen na osnovu dogovora sa Hamasom o oslobađanju talaca iz Pojasa Gaze. Taj otac porodice iz kibuca Beri bio je 491 dan talac terorističke organizacije Hamas. Većinu vremena provodio je bez sunčeve svetlosti u tunelima u Pojasu Gaze. Videti more i slušati talase to je sloboda, kaže. „O tome smo mogli samo da sanjamo 50 metara pod zemljom. Imam sreće što sam ovde živ, na slobodi.“ More ga podseća na njegovog brata Josija, koji je voleo da surfuje. Josi Šarabi takođe je otet 7. oktobra 2023. Umro je u zarobljeništvu tokom jednog vazdušnog napada. Elija Šarabija stalno progone sećanja na 7. oktobar – kada su stotine terorista napale Izrael, između ostalog i njegov kibuc Beri. Eli je pobegao u sklonište u njihovoj kući sa suprugom i dve ćerke od 13 i 16 godina. „Teroristi su počeli da pucaju u sklonište. Moja supruga je skočila na našu ćerku Noju. Ja sam svojim telom zaštitio Jael. Vikali smo im da prestanu. Jedan terorista je naredio da me izvedu iz kuće. U tom trenutku sam shvatio da me otimaju. Pogledao sam svoje ćerke i video strah u njihovim očima. Pokušao sam da ih smirim i rekao sam da ću se vratiti“, priseća se Eli. Teroristi su se smejali Pre nego što je, u ukradenom automobilu i prekriven ćebetom odvučen kroz ogradu u Gazu, video je više od stotinu terorista. Bili su, kaže, u svakoj kući. Video je kako gori kuća prijatelja kojeg su ubili. Teroristi su se smejali i snimali sami sebe. Nikada to neće zaboraviti, kaže Eli Šarabi, zastajući. Tada se, kaže, prebacio u modus preživljavanja. U zarobljeništvu je, kaže, imao osećaj da – „ako te išta može ubiti, to je glad“. Ponekad je, kaže, dobijao činiju testenine. „Zatim moraš da čekaš 24 sata dok opet ne bude nešto za jesti. Brojiš svako zrno pirinča. Deliš ga s drugim taocima. Ako umreš, možeš da kažeš da si pokušao da ostaneš čovek i da si bio fer prema svojim prijateljima“, kaže Eli. Nakon mesec dana, Eli je odveden u Hamasov tunel gde je sreo druge taoce. Herš Goldberg Polin i Ori Danina kasnije su Hamasovci ubili. Eli kaže da su jedni drugima pomagali da prežive. Kaže da je pokušavao da bude disciplinovan u raspodeli hrane – kako bi se borio protiv gladi. Dizanje tegova – sa flašom vode Bilo mu je, kaže, važno da ima nekakvu rutinu. Ujutro su se molili, u podne su pokušavali da jedu. Iako je bio okovan gvozdenim lancem 485 dana, Eli kaže da je pokušavao pomalo da hoda. Dizao je tegove s flašom vode kako bi održao snagu. Strah je bio stalni pratilac: „Vidiš napunjeno oružje, drže ga na tvojoj glavi, prete ti. Uvek si prestravljen.“ Danas kaže da mu je pomoglo ono obećanje supruzi i ćerkama da će se vratiti. Kaže da je podsticao ostale taoce da svakog dana pričaju o nečem pozitivnom kako bi im to pomoglo da se psihički nose sa zarobljeništvom. „Ako (otmičari) dobiju naredbu da vas ubiju, oni to odmah urade. Morate da pokazujete poštovanje. Morate da pazite šta govorite. Nepredvidljivi su. Jednog dana, jednom od njih je javljeno da mu bombarduju kuću. Bacio je telefon na pod. Bio sam vezan lancima. Šutnuo me je nogom u rebra. Tri meseca sam jedva mogao da dišem ili da ustanem“, kaže Eli. Nadimci za otmičare Eli u svojoj knjizi „491 dan“, u kojoj detaljno opisuje zločine, piše da je izmislio imena za otmičare, na primer „Trougao“, „Krug“ ili „Maska“. Izgladnjivali su ih i tukli. A smeli su da se operu samo na svakih šest nedelja, kaže Eli. Teroristi su im, kaže, rekli da će morati da ostanu 20 godina, da su ih njihova zemlja i porodice zaboravili. Eli kaže da je gubitak kontrole nad sopstvenim životima bio je najgori deo svega toga. „Uzeo sam žilet i posekao se u predelu obrve, pa sam razmazao krv. Pravio sam se da sam se onesvestio. Hteo sam da pomisle da umirem i da izgube sredstvo pritiska. Svako od nas je sedam dana dobijao pola dodatnog hleba da sačuvamo za kasnije. Bila je to sjajna nedelja“, kaže Eli. Šta je sa suprugom i ćerkama? Jednog dana, otmičar je rekao da je video Šarabijevu suprugu i decu na televiziji. To je bio jedini put da je ikada plakao u Gazi, kaže Eli Šarabi. Kada je pušten nakon 491 dana imao je samo 44 kilograma. Izgledi da će ponovno videti svoju porodicu su, kaže, bili motivacija za njega: „Zamišljao sam Lijane, Noju i Jael kako trče prema meni na granici. Ali došla je predstavnica vojske i rekla da me čekaju majka i sestra. Rekao sam da želim da vidim Lijane i svoje ćerke. Rekla je da će mi majka reći. Tada sam shvatio da nisu preživele 7. oktobar.“ Ne želi da se vrati u kibuc Na njihovom grobu se, kaže, izvinio svojoj porodici što nije mogao da ih zaštiti. Šarabi je odlučio da gleda u budućnost. Ali primirje je i dalje krhko. Hamas i izraelska vojska nastavljaju borbu. Mnogi koji su nekada živeli u Beriju ne žele da se vrate u svoj kibuc. Ne želi ni Šarabi. „Ako Hamas i dalje bude na vlasti u Pojasu Gaze, za godinu ili dve će se nastaviti. Nikada neće priznati Izrael kao državu. ’Želimo da uništimo Izrael’ – to su nam stalno govorili. I da će se vratiti da nas ubiju.“ Ne može, kaže, ništa da učini da vrati svoju porodicu. Često dolazi na more, gde je bio sa svojom porodicom. Ili sedi u autu i pušta muziku koju je slušao sa ćerkama. „Tada plačem. Ali ne mogu da dozvolim da to kontroliše moj život. Kad sam otet, potpuno sam izgubio kontrolu nad svojim životom. Ali svih 491 dana u zarobljeništvu verovao sam da imam izbor kako ću da reagujem na strašne stvari koje su mi se dogodile. I da imam za šta mogu da se držim: svoje vere, svoje porodice. I imao sam izbor da ostanem ljudsko biće. To mi je bilo najvažnije“, kaže Eli Šarabi.