Drama u tri čina u RS – pad i povratak Save Minića

2026-03-17 - 07:46

Kada vlada padne jednom, vlast to može da predstavi kao vanrednu okolnost. Kada isti premijer u nekoliko meseci ponovo podnese ostavku, uz najavu da će opet biti vraćen na isto mesto, onda više nije reč o incidentu, nego o obrascu političkog preživljavanja koji se pokušava prodati kao institucionalna stabilnost. Narodna skupština Republike Srpske ovog ponedeljka 16. marta 2026. prihvatila je ostavku premijera Save Minića, čime je formalno okončan mandat vlade. Odluka je donesena glasovima skupštinske većine, bez prisustva opozicije i bez rasprave, što je dodatno pojačalo utisak da se o krizi ne vodi politički dijalog, već da se administrativno zatvara problem koji je očigledno već odavno prerastao u pitanje poverenja u institucije. „Ni oni više ne znaju ni ko je ministar, ni koliko će trajati. Nadamo se toj trećoj sreći“, kaže poslanik opozicione Liste za pravdu i red, Milan Savanović, aludirajući na treći mandat za sastavljanje vlade koji će dobiti Savo Minić. „Ja ću sačekati samo ustavne procedure da ponovo predložimo Savu Minića, da ponovo sastavi novu ili staru vladu“, rekao je predsednik Republike Srpske Siniša Karan. Minić svoj potez objašnjava potrebom da se otklone osporavanja legaliteta i legitimiteta vlade. Ali upravo u tome je i najveća slabost odbrane vlasti. Ako je zaista bilo potrebno rušiti i ponovo sastavljati vladu da bi se dokazao njen legitimitet, onda bi to moglo da znači da taj legitimitet nije bio politički čvrst ni pravno neupitan. Još jača vlada „Pala vlada – ilustracija je politike udara na zdrav razum građana Republike Srpske, pa gotovo da se čestitkama, željama i pozdravima sopstvenoj vladi prilikom pada, vladajući izruguju građanima i ponižavaju institucije, koje su obesmislili“, kaže politička analitičarka Tanja Topić. Napominje i da se radi o aroganciji i bahatom preziru prema zakonima i još bahatijoj odbrani onog što se ne može braniti ni zdravorazumskom logikom, a ponajmanje pravnim argumentima. Ako se kriza rešava tako što isti čovek odlazi da bi se vratio, sa gotovo istom većinom i istom strukturom moći i to treći put u samo nekoliko meseci, onda je teško govoriti o novom početku. Tada ostavka postaje politički trik, dovoljno dramatičan da ostavi utisak promene, ali dovoljno kontrolisana da se ništa suštinski ne promeni. „Republika Srpska će nakon izbora nove vlade ove sedmice biti još jača“, rekao je Minić, obrazlažući ostavku – uz opasku da je najbitnije očuvati institucije Republike Srpske. Problem zapravo leži u Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine i mogućem drugom osporavanju legitimiteta vlade, nakon što je to učinjeno u slučaju vlade čijeg je mandatara predložio Milorad Dodik, a nakon što je njemu prošle godine oduzet mandat predsednika. Nakon izbora sada već vlade u padu, očekivao se sličan scenario s obzirom da je Minića drugi put predložila tadašnja v.d predsednika, Ana Trišić Babić, koja po Ustavu to nije mogla. Iako to nije direktno naveo, jasno je da je vlada počela d poštuje odluke Suda i pre njihovog donošenja. „Mrski“ međunarodni faktor „I najmanje smo ovo radili zbog Ustavnog suda Bosne i Hercegovine. Ali znate šta oni urade – napiše da nije nadležan, a osporava zakonitost vlade Republike Srpske“, kaže Minić, navodeći da će sada moći bez osporavanja da se „zaduže kod stranih kreditora“. Opozicija je upravo to i naglasila. Nisu prisustvovali sednici jer je smatraju lakrdijom. Postavljaju pitanje kako je moguće da vlast koja tvrdi da su institucije snažne, stalno proizvodi situacije u kojima mora naknadno da ih popravlja. „Kvaka je u tome da je problem kreditiranje i uzimanje novca iz međunarodnih fondova i pitanje legitimiteta vlade“, kaže Đorđe Vučinić, iz opozicione Liste za pravdu i red. U tom smislu, ostavka nije pokazala snagu sistema, već njegovu zavisnost od stalnih političkih improvizacija. Institucije deluju stabilno samo dok ne dođu pod ozbiljno pravno i političko propitivanje, a kada do toga dođe, odgovor je puko preslagivanje istih figura na vladajućoj tabli. Građanima se ne pokazuje da institucije funkcionišu po pravilima koja važe jednako za sve, nego da se pravila savijaju prema političkoj potrebi trenutka. Školski primer „Priznanje nelegalnog postupanja i ispunjavanja na kraju naloga tog mrskog međunarodnog faktora, jedina je istina. Na šarene laže vlasti nasedaju naivni građani, koji plaćaju ceh takvih destruktivnih politika“, kaže Topić, zaključujući da je ovo „ilustrativan primer kako su građani i institucije postali taoci jednog čoveka“. Kratkoročno, vlast ovim možda kupuje vreme i održava kontrolu, ali dugoročno ostavlja utisak da Republika Srpska ne upada u krize zato što je neko napada spolja, nego zato što je iznutra vodi politika koja svaku pravnu i političku sumnju pokušava da reši novim manevrom, umesto jasnom odgovornošću. Zbog toga je ova „rekonstrukcija“ pre svega priznanje da je vlast mesecima branila konstrukciju koju na kraju ipak nije mogla odbraniti bez novog obaranja i novog sastavljanja iste vlade. Mnogi veruju da će period od poslednjih nekoliko meseci biti zapamćen, ne kao čin političke odgovornosti, nego kao školski primer kako se pokušava da se institucionalna kriza pretvori u predstavu o kontinuitetu vlasti.