Žene Golog otoka: Nekadašnje saborkinje postale su dželati

2026-03-18 - 08:04

Jakov Ponjavić U tekstu su opisi koji mogu biti uznemirujući za pojedine čitaoce Istoričarka Ana Radaković zna da ne treba uvek verovati porodičnim pričama o prošlosti. Jedna ju je međutim godinama pratila - priča o njenoj prabaki Stanojki Đurić, doktorki, nositeljki Partizanske spomenice, i logorašici, zatočenoj u periodu sukoba Komunističke partije Jugoslavije sa Informbiroom i Sovjetskim Savezom. „Za Stanojku sam prvi put čula od dede, čija je ona bila rođena tetka. „O njoj sam saznavala kroz porodične anegdote, uvek uz dedin komentar: 'Sada studiraš istoriju, mogla bi da ispričaš njenu priču'. Na studijama sam, međutim, njeno ime pronalazila samo u ponekoj fusnoti", govori Radaković za BBC na srpskom. Stanojka Đurić, koja je u Drugom svetskom ratu stekla čin potpukovnice, bila je u logoru sedam godina, što je najduže izdržana kazna među logorašicama. Spletom okolnosti, koje Ana Radaković naziva „sudbinskim", Stanojkina priča se otvorila kad je istoričarka Ljubinka Škodrić, sa Instituta za savremenu istoriju, napisala knjigu Žene Golog otoka. „Tema Golog otoka i Informbiroa je raširena u istoriografiji, ali kažnjavanjem žena i njihovim logorskim iskustvom manje su se bavili istoričari, a više publicisti", kaže Škodrić za BBC na srpskom. Od 1948. do 1955. godine u logorima je završilo oko 16.000 ljudi zbog navodne podrške Sovjetskom Savezu. Žene, kojih je bilo oko hiljadu među njima, zatvarane su u više mesta u Jugoslaviji - u Ramskom ritu, kod Velikog Gradišta, na hrvatskim ostrvima Sveti Grgur i Goli otok, Stocu, u Bosni i Hercegovini. Većina je preživela, ali su prošle toliku psihološku i fizičku torturu da su pojedine svedočile da je Goli otok gori od nacističke industrije smrti Aušvica. „Ne sanjam ni Ravensbrik, ni Aušvic, ali me Goli otok i sve preživljeno na njemu ni danas ne ostavlja. „I danas me progoni i u snu i na javi", rekla je jedna od kažnjenica Novka Vuksanović, koja je tokom rata bila u logoru na Banjici, a potom i Aušvicu i Ravensbriku. Zašto su dela Hane Arent o totalitarizmu i danas aktuelna Marko Nikezić: Od vrsnog diplomate do prezrenog liberala Dolores Ibaruri: Španska revolucionarka, Staljinova sledbenica i Titova oštra kritičarka 'Grom iz vedra neba' Pažljiviji posmatrači mogli su da naslute, ali većina nije mogla ni da pretpostavi da će se sukobiti komunističke partije Jugoslavije (KPJ) i Sovjetskog Saveza (SKP), najistaknutije članice Informbiroa, i da će do juče 'veliki Staljin' pasti sa trona. Rezolucija Informbiroa iz 1948. godine, kojom je KPJ isključena iz ovog saveza, a jugoslovensko rukovodstvo optuženo za „sprovođenje neprijateljske politike prema Sovjetskom Savezu i SKP", kod mnogih je doživljena „dramatično i emotivno", piše Škodrić. „To je doba obnove i izgradnje zemlje, vere u budućnost, saradnje sa Sovjetskim Savezom. „Odjednom dolazi do prekida odnosa i kritike jugoslovenske politike. Za mnoge je to bio grom iz vedra neba", kaže Škodrić. Taj grom je neke pogodio jače, pa su usledila preispitivanja i nedoumice. Ali svako javno izražavanje sumnje u bezgrešnost politike KPJ moglo je da bude opasno. Među uhapšenim bile su članice partije, koje su na sastancima iznosile sopstveno mišljenje, ali bilo je i onih koje su u logorima završile jer su podržale braću, sinove, muževe, očeve. Kažnjavane su domaćice, radnice, službenice, ali i skoro 200 učenica i studentkinja. Ponekad su njihovi navodni prestupi bili banalni. Jedna od kažnjenica - Jovanka Žani Lebl, koja je u logorima provela dve godine, ispričala je da je uhapšena zbog vica o Titu koji je ispričala. „Kako se upadalo u ponor - često nisu dramatične nego banalne priče", napisala je Lebl, prenosi Škodrić u knjizi. Prema podacima, sačuvanim u zapisnicima iz istrage o Stanojki Đurić, ova doktorka, uhapšena je u septembru 1948, u vreme kada je bila visoko pozicionirana u Partiji. „Stanojka je otvoreno iznosila mišljenje koje se nije toliko ticalo rezolucije Informbiroa, koliko metoda koje je sistem primenjivao kao odgovora na nju. „Zapisnici iz istrage sadrže neke efemerne zamerke, pa joj se tako spočitava da je spavala na partijskim sastancima, što upućuje više na kampanju protiv nje nego na neki stvarni zločin", kaže potomkinja Radaković. Getty Images Ostaci ženskog zatvora na hrvatskom ostrvu Sveti Grgur Nije samo kamen Za kažnjene zbog IB-a bili su formirani posebni logori. Prvi ženski logor napravljen je u Ramskom ritu, močvarnom području kod Velikog Gradišta, na istoku Srbije, gde su kažnjenice stizale od sredine 1949. godine. Iako su u ovim barkama, opasanim bodljikavom žicom, fizički i psihički zlostavljane, mnogo veći pakao žene su proživele odlaskom na ostrvo Sveti Grgur 1950, a oko godinu dana kasnije i Goli otok. Na krševita mučilišta na Jadranu žene su prevožene u stočnim vagonima, vezane jedna za drugu, a potom brodom Punta, u čiju su utrobu bacane, piše Škodrić. Čim bi kročile na ostrvo, dočekivao ih je špalir drugih kažnjenica koje su ih udarale, pljuvale, vređale dok su prolazile. Prenošenje teškog kamena - slika često povezana sa mučenjem logoraša, bio je samo jedan od mnogih vidova torture. Žene koje nisu htele da promene stavove, izgovore u zapisnik ono što je uprava od njih očekivala, ili otkriju imena navodnih saradnika protiv jugoslovenskog rukovodstva, bile su „bojkotovane". Bojkot je značio da su dobijale najteže poslove, drugima je bilo zabranjeno da razgovaraju sa njima, hranu su dobijale poslednje, i mogle su da spavaju samo ispod kreveta i to uz česta noćna buđenja Stanojka Đurić bila je jedna od žena koja je najduže provela pod „bojkotom". „U zapisnicima za nju pišu 'nepopravljiva'", govori Radaković. 'Gore nego u Aušvicu' Teške poslove pratila su ponižavanja i psihološka iživljavanja. Jedna od kazni bila je čišćenje kanalizacije golim rukama. Ženama u grupi nazvanoj „klozet", posle čišćenja septičkih odvoda, nije bilo dozvoljavano da promene odeću i da se operu danima. Kada je umro Staljin 1953, tri kažnjenice naterane su da nose crne marame, a zatim su golim rukama čistile kanalizaciju dok su ostale to posmatrale, prenosi Škodrić u knjizi svedočenja. Potom je izvedena predstava u kojoj je karikirano kako one nariču za Staljinom. Ponižavajuće predstave bile su redovne. „To su bile čudovišne komedije, da nas unize. A moramo to raditi jer ćemo u protivnom dobiti batine", ispričala je Dragica Srzentić, zatočena u logoru kod Stoca. Ova istaknuta članica partije i diplomatkinja nosila je istorijsko pismo Josipa Broza Tita Staljinu, ali je kasnije završila u logoru. Mnogim ženama je od samih kazni teže padalo to što su njihovi dželati postale nekadašnje saborkinje. Od početka je unutar žice ili ostrva brižljivo negovana i isticana podela na „prevaspitane", žene koje su govorile i radile ono što je uprava od njih očekivala i zbog toga imale poseban tretman, i druge - „bandu", koje nisu htele da se odreknu sopstvenih reči. Saradnja pojedinih zatočenika sa upravom logora bilo je i u drugim logorima - to je bio vid borbe za lični opstanak, kaže Škodrić. „U logorima za IB-ovce došla je, međutim, do izražaja težnja uprave da što više angažuje kažnjenike i kažnjenice da rade na prevaspitanju onih koji nisu pristajali na saradnju i promenu stava", objašnjava. BBC Ljubinka Škodrić sabrala je iskustva logorašica od 1948. do 1955. godine u knjigu Žene Golog otoka Okretanje žena jedne protiv drugih stvaralo je nezamislive situacije. Čini mi se da su me najviše tukle dve žene koje su bile sa mnom u logoru na Banjici, ispričala Novka Vuksanović o jednom od mnogih prolazaka kroz špalir. U trenutku hapšenja Novka je bila načelnica pravnog odeljenja Ministarstva poljoprivrede, dok je rat provela u nacističkim logorima - od Banjice do Aušvica i Ravensbrika. „Nigde, ni u jednom logoru nisu tako nastojali da čoveka ponize, da ga učine krpom, moralnom nakazom, da ga iznutra unište i unakaze. „Na Golom, upravo su moralnost nastojali da ti poljuljaju, ponište i unakaze. Odavde si morao da izađeš kao duhovni invalid, da se gadiš samog sebe, da se stidiš, da ceo pretekli život patiš", ispričala je Novka Vuksanović. Ljubinka Škodrić govori da su podele među kažnjenicima nagrizale „saosećajnost i održavanje bliskih veza", plašile su se jedna druge. „Metode koje su primenjivane uticali su na biološko zdravlje. „Žene su imale hormonalne poremećaje, neke su naslućivale da im je u hrani davan (toksični) brom", kaže istoričarka. BBC Istoričarka Ana Radaković od početka studija želela je da sazna više o sudbini njene prabake Stanojke Đurić 'Svako može biti izbrisan' Poslednje kažnjenice iz logora su izašle 1955. godine za Dan državnosti - 29. novembra. Među njima je bila Stanojka Đurić, koja je ostatak života provela u Beogradu, kao doktorka u domu zdravlja. Nije se potom udavala i imala decu. Živela je u malom stanu, dosta mirno i povučeno. Nije govorila o onome što je doživela, priča Radaković na osnovu porodičnih sećanja. Ako bismo uporedili njen život pre zatvora, kada je ona istaknuta članica partije, i posle, može se videti povlačenje koje upućuje na traumatsko iskustvo, kaže istoričarka. Stanojkino iskustvo indirektno je uticala na porodicu, kaže. Njen deda je živeo sa svešću da „svako može biti izbrisan uprkos svim njegovim ili njenim zalaganjima, trudu, možda ispravim stavovima". „Dok sam odrastala, mislila sam uvek da je moj deda veoma oprezan čovek, ali ta opreznost je možda dolazila iz Stanojkinog iskustva", kaže uz neskriveni ponos prema Stanojkinoj nepokolebljivosti. Porodična arhiva/BBC Stanojka Đurić, prva s leva, sa članovima porodice kada je imala 18 godina Škodrić kaže da su po izlasku iz logora patile i logorašice koje su ostale dosledne sopstvenim stavovima, kao i 'preobraćene'. „One koje su pružale otpor imale su moralnu satisfakciju da dostojanstveno žive. „One koje su pristajale na primenu brutalnosti, verovatno su morale da žive sa tim teretom", kaže. Ona ističe i specifične okolnosti u kojima su se pojedine žene nalazile kada su pristajale na saradnju sa upravom. „Betika Romano, koja je bila na čelu logorskog kolektiva, završila je u zatvoru nekoliko meseci pošto se porodila, a u istom periodu je uhapšen i njen muž", navodi jednu od sudbina. Činjenica da su počinioci nasilja često bili dojučerašnji saborci pokazuje „kako je lako pod uticajem ideologije i propagande uticati na pojedince da primene represivne metode nad najbližim", smatra Škodrić. Jedna od retkih žena optuživana za nasilje, a koja je javno govorila, bila je Marija Zelić, islednica i vaspitačica prvo logora u Ramskom ritu, a potom i na Svetom Grguru i Golom otoku. U razgovoru sa novinarkom Svetlanom Lukić, Zelić je 1989. godine odbacila sve optužbe da je primenjivala fizičko nasilje. „Meni je bilo vrlo važno da njima utuvim da su one izdajnici, da ih nateram da misle na tu svoju izdaju, ja sam to stalno ponavljala: Vi ste izdajnici Partije! Vi ste Partiju izdale! Vi ste je izdale kad joj je bilo najteže!", ispričala je Zelić. Ostala je međutim uverena u ispravnost sopstvenih dela - jer je, kako je ispričala, to bilo opasno vreme u kome se verovalo da neprijatelj može svakoga časa da napadne, tvrdeći da niko od njenih kolega nije bio sadista. Ćutanje i progovarenje Bilo je potrebno da prođu decenije da žene progovore, a kada se to desilo, njihove ispovesti su dovođene u pitanje. „Očekivalo se se da svedočenja žena prate muška ili čak da ćute. „Novinar Dragan Marković, koji je prvi pisao o ženskim logorima na Golom otoku, kaže: 'Žene uglavnom ćute, a možda je i tako bolje'", govori Škodrić. Kada je počela da izučava iskustvo logorašica, susrela se sa komentarima da je izabrala temu koja je „nedovoljno značajna, i da obuhvata mali broj žena". Za nju je međutim bila važna, jer je „period sukoba sa IB-om bio prelomna tačka" u zaustavljanju razvoj ženskih prava posle Drugog svetskog rata, kada žene dobijaju ista zakonska i politička prava kao muškarci. „Tokom sukoba sa IB-om dolazi do kažnjavanja velikog broja aktivnih žena, što je bila poruka drugim ženama da se povuku", kaže Škodrić. Poslednje poglavlje njene knjige nosi naziv Svet obezljuđenih - i žrtve i dželati. Radaković može da se poistoveti sa sudbinom kažnjenica, mahom zatvaranih u vreme kada su imale između 20 i 40 godina, što je i njeno životno doba. „Vreme koje je trebalo da bude najproduktivnije, i privatno i poslovno, prekinuto je na takav način da je posle boravaka u logoru bilo veoma teško vratiti se životu", kaže. Ona povlači i širu paralelu sa današnjim trenutkom. „One su bile komunisti, živele su žensku emancipaciju i bile su podsticane da javno iznose mišljenje. „A onda odjednom to više nije bilo prihvatljivo. I nama se i danas šalje poruka: 'Vi treba da govorite, slobodno recite šta mislite, ali nemojte baš sve'." BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE. Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk Prvi maj nekad i sad: Od ideoloških parada do protesta, izleta i roštiljanja Klara Cetkin, feministkinja i komunistkinja čiji je uticaj obojio Jugoslaviju Vladimir Dedijer - partijski čovek pogleda širih od partije Gvozdena zavesa, metafora koja je podelila Istok i Zapad &