Iran u rukama obezglavljene Revolucionarne garde

2026-03-02 - 12:47

Smrt Alija Hamneija (86) označava istorijsku prekretnicu – ne samo za Iran, već i za ceo region. Duhovni i politički vođa ubijen je maltene prvim bombama koje su pogodile Teheran. Prema ustavu, telo od 88 šiitskih klerika sada mora da odluči o nasledniku. Među mogućim kandidatima su bivši predsednik Hasan Rohani, Hamneijev sin Mojtaba, za kojeg se kaže da je blizak Revolucionarnoj gardi, i Hasan Homeini, unuk osnivača republike, ajatolaha Homeinija, koji je vodio Iran do 1989. Imena se pominju i u opozicionim krugovima, a najistaknutije je ime Reze Pahlavija, sina šaha koji je svrgnut 1979. Međutim, iranska opozicija slovi kao iznutra podeljena. Tročlani odbor kojeg čine predsednik, šef pravosuđa i predstavnik Veća nadzornika privremeno će preuzeti dužnosti. Ipak, pravo pitanje je dublje: da li je ovo samo promena vodećeg personala – ili transformacija sistema? Revolucionarna garda igra ključnu ulogu u tome, ostajući centralni stub moći uprkos ubistvu svog komandanta, Mohameda Papkura. Neviđeno ubistvo Za Bente Šeler, poznavateljku Bliskog istoka iz Fondacije „Hajnrih Bel“, Hameneijeva smrt je „vrlo simboličan događaj“. Ona kaže da, iako „smrt 86-godišnjaka nije u potpunosti neočekivana“, ciljano ubistvo aktuelnog šefa države do sada je neviđeno. I prema domaćem i prema međunarodnom pravu, ovo je, kaže ona, vrlo delikatan trenutak. Iran se pripremao za naslednika, objašnjava Šeler, ali okolnosti smrti dale su situaciji novu dimenziju. Hana Fos, stručnjakinja za Bliski istok u Fondaciji „Fridrih Ebert“, smatra da apel američkog predsednika Donalda Trampa – da se Revolucionarna garda preda – pokazuje temeljno nerazumevanje „logike iranskog režima i celog njegovog bezbednosnog aparata“. Revolucionarna garda, kaže ona, ima sopstvenu obaveštajnu službu, koja pak održava sopstvene strukture, kao i paravojske u zemlji i inostranstvu. Šeler takođe Trampove pozive smatra uzaludnim: „Ne mislim da će Revolucionarna garda biti pokolebana takvim zahtevom.“ Za njih, kaže Šeler, nije jasno šta će dobiti, ali je sigurno šta će izgubiti – moć, uticaj i bogatstvo. Aparat je veliki i do sada nije bilo značajnijeg broja dezertera ili prebega, navodi ona. Kako će se sve dalje odvijati? Šta će se dešavati u narednim danima, prema mišljenju Bente Šeler, u velikoj meri zavisi od Vašingtona. Mnogo je, kaže ona, spekulacija. Prema njenom mišljenju ključno pitanje je čime će Tramp biti zadovoljan. Moguće je, smatra, da će se nastaviti pojedini vojni udari, na primer na balistički ili nuklearni program, i zato se plaši daljih borbi – i iranskih protivnapada. S druge strane, Fos smatra mogućim strukturni pomak unutar Irana. Revolucionarna garda je, kaže ona, potpuno ideološki vođen aparat koji funkcioniše kao paravojna organizacija. Čak i nakon gubitka komandanta, mogla bi, smatra ona, igrati još jaču ulogu u budućem Iranu. Prema njenom mišljenju moguća je dalja militarizacija, u kojoj formalne vladine institucije gube značaj dok bezbednosni organi dominiraju. Promena režima malo verovatna Obe ekspertkinje smatraju promenu režima malo verovatnom. Šeler veruje da je verovatnije mešanje karata u postojećoj strukturi. „Pre to nego da neka opozicija dođe na vlast.“ Iako je stanovništvo u ranijim talasima protesta pokazalo hrabrost i ne trebaju mu pozivi spolja, takođe je iskusilo da međunarodna obećanja nisu imala efekta, kaže ona. Hana Fos takođe očekuje najpre samo promenu vođstva. Prema njenoj proceni, značajno veći deo iranskog stanovništva želi temeljnu promenu, po mogućnosti u obliku referenduma o budućem državnom uređenju. Sužen politički prostor Hoće li ova želja biti ostvarena u velikoj meri zavisi od Revolucionarne garde. Oni kontrolišu ne samo oružje, već i ekonomiju i ideologiju. Šeler upozorava da bi nastavak bombardovanja mogao smanjiti politički prostor. Moglo bi se, kaže, sada zastati i pokušati da se iznudi promena iz ovog trenutka šoka. „Ako jednostavno nastavite da bombardujete, propustićete ovaj trenutak.“ Iran se nalazi na raskrsnici između simboličkog prekida i kontinuiteta, između militarizacije i želje za referendumom. Epilog tek sledi, a onda i odgovor na pitanje da li će Hamneijeva smrt dovesti do nečeg većeg od puke promene vođe na vrhu.