Jergović o netoleranciji u BiH i nacionalizmu u Hrvatskoj

2026-03-19 - 14:14

U članku lista Frankfurter algemajne cajtung, novinar Mihael Martens piše kako u romanu „Crveni jaguar“, ali i u zbirci priča „Ludo srce“, dobitnik Lajpciške nagrade Miljenko Jergović opisuje Sarajevo iz perspektive srpskih stanovnika koji su tokom opsade od 1992. do 1995. ostali u gradu. Na pitanje šta ga privlači toj perspektivi, Jergović odgovara: „Pre svega, perspektiva manjine je u svakoj životnoj situaciji uvek zanimljivija i verovatno tačnija od perspektive većine... Iskustvo sarajevskih Srba neposredno pre rata, a zatim i tokom rata, zanimljivo je upravo zato što je u duhovnom, emocionalnom i moralnom smislu najzahtevnije. Kako je živeti u gradu koji opsedaju sopstveni sunarodnici, često čak rođaci ili rođena braća? I šta je teže: podnositi stalnu opasnost od ranjavanja i smrti ili činjenicu da komšije u tebi vide sunarodnika ili rođaka onih koji pucaju na grad? Uveravam vas: mnogo je teže ovo drugo. U očima tog čoveka vidi se najautentičnija slika opsednutog grada. Užas nije ničim ublažen, nije kolektiviziran, nije ukorenjen u duh zajednice, ne nalazi utehu ni u jednom verskom sistemu. Taj čovek je potpuni usamljenik na kojeg se sručilo svo zlo ovoga sveta. U Teheranu postoji mala jevrejska zajednica – pokušajte da zamislite kako se ti ljudi danas osećaju. Pogled takvih manjina na svet čini temelj književnosti“, kaže Miljenko Jergović za nemački list. U romanu „Crveni jaguar“ piše i da su Srbi, koji su nakon rata ostali u Sarajevu, kasnije proterani od muslimanske većine, jer im više nisu bili potrebni kao dokaz tolerancije prema svetu, konstatuje novinar Martens, na što Jergović odgovara ovako: „Možda je reč ’proterani’ prejaka. Preciznije bi bilo reći da su bili nepoželjni ili da im je različitim gestovima stavljeno do znanja da Sarajevo nije njihov grad... Ako vam se to desi u gradu u kojem ste rođeni i odrasli, gde donedavno niste ni znali da ste manjina, onda poželite da odete upravo zbog takve samodopadljive tolerancije. I često zaista odete. Tolerancija Sarajeva i Bosne, suživot i multikulturalnost postojali su u nekim davnim vremenima, kada ti pojmovi nisu imali današnje značenje. Usudio bih se čak da kažem da je sve nestalo onog trenutka kada je o tome počelo da se govori kao o društvenim vrednostima. Kada većina počne da se hvali svojom tolerancijom, onda tolerancije, suživota i multikulturalnosti više nema. O nacionalizmu u Hrvatskoj Novinar nemačkog lista podseća i na pretnje smrću upućene Jergoviću u Hrvatskoj i osvrće se na pevača Tompsona i njegov prošlogodišnji koncert u Zagrebu, primećujući da neki smatraju kako je to bio prelomni trenutak koji je stvorio atmosferu u kojoj mogu da uspevaju pretnje poput onih upućenih ovom piscu. Jergović na to kaže: „Ne znamo koliko je ulaznica prodato, kao što ne znamo ni koliko ljudi je prisustvovalo koncertu, jer je policija zabranila upotrebu dronova i fotografisanje publike, tako da ne postoji nijedan pregledni snimak mase. Ipak, neke stvari su jasne: koncert je održan u formalnoj ili neformalnoj koprodukciji sa hrvatskom vladom. Osim što je premijer Andrej Plenković zajedno sa ministrom unutrašnjih poslova i ministrom za branitelje dan pre koncerta posetio Tompsona – pri čemu je premijer čak poveo i svoju decu – i osim što je, prema sopstvenim izjavama i objavama na društvenim mrežama, polovina ministara bila na koncertu, te osim činjenice da je Tompsonov menadžer bivši visoki policijski funkcioner i ugledni član vladajuće stranke HDZ, postoje i drugi vrlo konkretni pokazatelji uloge vlasti.“ „To ide dotle da su hrvatski radio i televizija, koji su pod prilično strogom kontrolom vlade, danima najavljivali koncert u svim svojim programima, da bi na sam dan koncerta centralni dnevnik gotovo u potpunosti bio posvećen Tompsonu. Osim toga, sve državne institucije učestvovale su u predstavljanju tog događaja kao merila hrvatskog patriotizma i nacionalnog identiteta. Protiv Tompsona su, rekao je ministar odbrane Ivana Anušića, jedino Jugosloveni i neprijatelji Hrvatske. Sve to potvrđuje da je koncert bio suorganizovan od strane vlade i države“, kaže Jergović u intervjuu za list Frankfurter algemajne cajtung. Da li su oni normalni? List Zidojče cajtung iz Minhena, nakon uvodnog dela članka u kojem opisuje jedan par koji svojom preteranom obzirnošću i ljubavlju prkosi bezobzirnoj i smrtonosnoj opsadi Sarajeva, ophodeći se jedno prema drugom s toliko ljubavi i pažnje da se rodbina i prijatelji pitaju: „Da li su njih dvoje normalni?“ – prelazi na Jergovićev stvaralački opus i izdvaja roman „Mama Leone“ iz 2019. godine. „Jergović je dodatno izazvao pažnju romanom ’Ruta Tanebaum’, u kojem obrađuje život, patnju i smrt mlade jevrejsko-hrvatske glumice Lee Dojče – nekadašnje jugoslovenske Širli Templ, a potom žrtve progona Jevreja u fašističkom ustaškom režimu (NDH). Takvi detalji iz istorije mnogim Hrvatima nisu dragi za podsećanje, pa je Jergović najkasnije od tog romana izgubio podršku dela uticajnog društva“, piše autor članka u minhenskom listu Tobijas Cik. „To je taj pisac, koji jednom sebe opisao kao ’duboko jugoslovenskog’, verovatno i očekivao. Već 2007. napustio je Hrvatsko društvo pisaca zbog nacionalističkih tendencija. Ali odbio je i da potpiše Deklaraciju o zajedničkom jeziku iz 2017. koja se protivila razdvajanju srpskog, hrvatskog, bosanskog i crnogorskog jezika. Obrazložio je to rekavši da je jezik za njega ’veoma lična stvar’ i da nikada ne bi pristao na ’kolektivni jezik’.“ Jergović, kako se navodi u članku, „ne kategorizuje, nego radi ono što dobri pisci rade: pažljivo posmatra, opisuje i pripoveda, umesto da sudi. Tako na zanatski način deli ljudima pravdu“. Nema idile – rat je uvek tu I kao dosledan pripovedač, Jergović dozvoljava ratu da radi ono što ratovi rade – i u životu simpatičnog para tokom opsade Sarajeva. „Kad nije bilo struje – a dragi moj nije je bilo mesecima – ona mu je bila i svetlo i TV-program i zabavna emisija. Kad nije bilo vode, on joj je donosio vodu u kanisterima od 25 litara iz pivare. Ili bi je puštao iz svojih dlanova da teče na njenu glavu – kao zamenu za tuš.“ Pa ko bi, čitajući te redove, mogao da mrzi te ljude“, pita se na kraju članka o Jergoviću novinar lista Zidojče cajtung i okončava tekst rečenicom žirija koji mu je za „Ludo srce“ dodelio Lajpcišku nagradu za evropsko razumevanje 2026: „Okretanjem prema neupadljivim detaljima i fragmentima, Miljenko Jergović pruža estetski otpor pojednostavljenjim interpretacijama i opasnostima od nacionalizma.“ *Ovaj izbor iz štampe sadrži citate, odlomke i sažetke iz medija na nemačkom jeziku i ne odražava stavove redakcije.