Jirgen Habermas: Sve počinje u jeziku

2026-03-15 - 10:46

Njegov glas se čuo, kad god ga je podigao. A to je bilo neretko. Jirgen Habermas je bio nemački intelektualni brend, poznat u celom svetu. Još 2001. godine, kada je dobio Mirovnu nagradu nemačkih knjižara, tadašnja gradonačelnica Frankfurta ga je hvalila zbog „neumornosti promišljanja“ i „nepotkupljivosti presude“. Habermas je mahom govorio o velikim društvenim temama. „Tema demokratije je bila crvena nit u Habermasovoj teoriji. To je bila čarobna reč njegovog mišljenja“, kaže njegov biograf Štefan Miler-Dom za DW. Kako dodaje, prema Habermasu je kapitalistički ekonomski sistem trebalo „pripitomljavati“ demokratskim sredstvima. Varvarstvo nacizma Habermasova životna tema ima veze sa ličnom pričom. Rođen je 18. juna 1929. u Diseldorfu, a rastao je u Gumersbahu, takođe u Porajnju. Socijalizovan je u vreme nacizma. Kao i mnogi golobradi mladići, u Drugi svetski rat je poslat da asistira protivvazdušnoj odbrani i hrani topove municijom. Slom Trećeg rajha dočekao je još kao tinejdžer, ali ga pitanje tog civilizacijskog sloma nikad nije napustilo. Ključno je bilo, kako je kasnije naveo, to što je „1945. shvatio da je živeo pod kriminalnim režimom, i da se palo nazad u varvarstvo“. Sudski procesi zbog Aušvica i neki drugi društveni događaji kasnijih decenija su, govorio je Habermas, pokazivali da je nacionalsocijalizam sveprisutan iako vojno pobeđen. Tokom osamdesetih, u čuvenoj Raspravi istoričara, Habermas je oštro kritikovao istoričara Ernsta Noltea koji je povlačio paralele između nacističkih i staljinističkih zločina. Habermas je u tome video relativizaciju svireposti holokausta. Između Adorna i Horkhajmera Nakon studija filozofije, ekonomije i nemačke književnosti (1949-1954), Habermas je najpre radio kao slobodni novinar. Njegovi tekstovi probudili su interes Teodora Adorna koji je, uz Maksa Horkhajmera, bio osnivač kritičke teorije Frankfurtske škole filozofije. Frankfurtska škola bio je neformalni krug intelektualaca okupljen oko Horkhajmera, socijalnog filozofa koji je vodio Institut za društvena istraživanja u Frankfurtu. U žiži je bilo pitanje kako je prosevećeno mišljenje, koje je ljude putem razuma oslobodilo zavisnosti od prirodnih sila i sujeverja, moglo da se izmetne u varvarstvo nacizma. Adorno je doveo Habermasa na Institut i približio mu svoju teoriju koja traga za ideološkim potkama mehanizama moći. No, Horkhajmer nije imao simpatije za Habermasa, koji je u to vreme bio i marksista, te je Habermas morao da doktorira u Marburgu. Dve godine kasnije ipak se vratio u Frankfurt i nasledio je upravo Horkhajmera na katedri sociologije i filozofije. Svađa sa levicom Habermas je ciljao visoko. Bio je spreman da se raspravlja i svađa, uvek svojim koktelom filozofske refleksije i intelektualne intervencije. Njegovi spisi često su bili politički dinamit, dok su studenti česti vrteli glavom nad teškim tekstovima koje je pisao. Krajem šezdesetih je Frankfurt bio jedan od bastiona studentskog protesta. Mnogi šezdesetosmaši videli su u Habermasu svog mentora. Ali, ovaj se distancirao kada se pokret radikalizovao. U delu „Prividna revolucija i njena deca“ je demonstrantima čak pripisao levi fašizam i akcionizam. To je izazvalo ogorčenje mnogih levičara u Nemačkoj. Potom je 1971. Habermas otišao u Štarnberg kraj Minhena, da onde vodi novi institut „Maks Plank“. Tamo je objavio svoje dvotomno kapitalno delo „Teorija komunikativnog delovanja“ (1981), kao neku vrstu priručnika za moderno društvo. Prema toj teoriji, normativni osnovi društva leže u jeziku – tek jezik, kao sredstvo sporazumevanja, omogućava društveno delanje. Habermas se tu pita kao u demokratiji sprovesti „silu boljeg argumenta bez prisile“. Habermas kao asteroid U tom razdoblju je Habermas upoznao i Zorana Đinđića, kasnijeg prvog demokratskog premijera Srbije. Đinđić je u Konstancu doktorirao kod Habermasovog učenika Albrehta Velmera. Tek 1983. se Habermas vratio u Frankfurt, gde je do penzije podučavao filozofiju. Ali, i kao „penzioner“ je učestvovao u društvenim debatama. Jedna od njih je bilo bombardovanje Jugoslavije 1999. godine, bez mandata Ujedinjenih nacija. „Kad drukčije ne ide“, mislio je Habermas, „demokratski susedi moraju imati mogućnost da međunarodno-pravno legitimisano priskoče u hitnu pomoć.“ Ni tu se nije libio debate. Naime, ta intervencija 1999. je u dobrom delu intelektualne javnosti u Nemačkoj bila sporna. Habermas je bio neumorni zagovornik evropskih integracija, ali i kritičar manjka demokratije u EU. Kritikovao je strogi kurs štednje u doba krize evra, tražio je „supernacionalnu“ demokratiju u kojoj bi se nacionalne države odrekle više suverenitet u korist EU. U poslednje vreme je video crnu sliku sveta. U knjizi-razgovoru, objavljenoj 2024. godine, naveo je da „svest političkih elita Zapada sve više zapada pod logiku rata“. Dobio je brojne nagrade. Literatura o njegovom delu obuhvata više od 14.000 članaka i knjiga. Bio je član akademija nauka u Rusiji, SAD i Izraelu. Čak je i jedan asteroid, otkriven 1999. godine, imenovan po njemu. Umro je 14. marta 2026. godine u Štarnbergu.