Laž koja govori istinu

2026-03-28 - 11:04

Kada sam u jednoj Nolitovoj knjižariopazio naslov „Rat za kraj sveta“ nisam mnogo znao o autoru čije ime je iznad naslova bilo ispisano velikim svetloplavim slovima: Mario Vargas Ljosa. Bile su to osamdesete, decenija u kojoj je Jugoslavija iznedrila najbolje knjižare, najbolju muziku, najbolju košarku, najbolje filmove, da bi se početkom devedesetih pretvorila u crnu rupu koja je prožderala samu sebe. Ali taj prvi susret sa Nolitovim izdanjem Ljosinog romana pamtim kao da je bio danas. Tamo gde je danas ružni, privatni parking na Slaviji, nalazila se jedna od mojih omiljenih Nolitovih knjižara. Odlazio sam tamo skoro svaki dan i čitao po desetak stranica Ljosine knjige. Možete izračunati koliko sam vremena proveo tamo zbog knjige od preko 700 stranica. Već sam bio objavio i svoju prvu knjigu. Zavideo sam svežim instinktom novajlije u branši slavnom piscu na naslovu. La guerra del fin del mundo. Tek sam mnogo kasnije shvatio da je Nolitovo izdanje imalo donekle inventivan naslov, mali ali bitan odmak od originala Ono „za“ je učinilo naslov na srpskom još upečatljivijim. Koji grad, koji psi? Već tada je za sve nas u deo nepisanog kanona svetske književnosti spadao čitav niz latinoameričkih pisaca – Markes, Kortasar, Borhes, Fuentes. Njihov „magijski realizam“ je osvojio svet. Ali u isto vreme je skrenuo pažnju publike i na pisce poput Ljose, koji su ponikli iz realističke pripovedačke tradicije. Te 1958. kada počinje da piše roman koji će ga učiniti poznatim Mario Vargas Ljosa doduše ima objavljenu knjigu priča i jednu izvedenu pozorišnu predstavu. Ali za njih skoro niko ne zna. „Počeo sam da pišem Grad i pse u jesen 1958. u Madridu, u jednoj kafani u Ulici Menendesa i Pelaja – zvala se Hute i gledala je na park Retiro – a završio sam ga u zimu 1961. u jednoj mansardi u Parizu. Da bih smislio radnju romana, morao sam u detinjstvu da imam nešto od Alberta i od Jaguara, od brđanina Kave i od Roba, da budem pitomac Vojne gimnazije Leonsio Prado, da potičem iz Vesele četvrti u Mirafloresu, i živim u Perli, u Kaljau; i da u ranoj mladosti pročitam mnoštvo avanturističkih romana, verujem u Sartrovu tezu o angažovanoj književnosti, gutam Malroove romane i neizmerno se divim američkim piscima izgubljene generacije, svima ali najviše Fokneru. Od tih je sastojaka umešeno testo mog prvog romana, uz još nešto mašte, mladalačkih iluzija i floberovske discipline“. Ovako se Mario Vargas Ljosa, nesumnjivo jedan od najvećih pripovedača prošlog veka, 1997. – nekoliko decenija posle prve rečenice – setio ovog romana. A prve rečenica je glasila: „Četiri, rekao je Jaguar“. „Psi“ su bili pitomci vojne škole, a grad – predmet njihove čežnje, zapravo čežnje za slobodom. Nećemo se ovde baviti Ljosinim knjigama, o književnom delu slavnog pisca se skoro sve zna. Pokušaćemo da rekonstruišemo stanice njegovog života koje su ga dovele do ove prve rečenice. On ih je sam ležerno nabrojao, nazivajući ih „sastojcima za testo“ prvog romana. Nomad iz Perua Kao što smo naučili iz stripa o Zagoru, bolje rečeno od njegovog pratioca Meksikanca poznatog kao Čiko, svaki ozbiljan stanovnik Latinske Amerike mora da ima niz imena. Kada je u Arekipi, gradu na jugu Perua, koji leži na preko 2000 metara nadmorske visine, rođen dečak, majka ga je nazvala Horhe Mario Pedro Vargas Ljosa. Njegova majka Dora Ljosa Ureta je starinom poticala iz španskog srednjeg sloja. Otac Ernesto Vargas Maldonado je bio telegrafista i radio-vezista za avio-kompaniju Panagra. Roditelji su se razveli još pre njegovog rođenja. Samohrana majka sa jednogodišnjim sinom odlazi trbuhom za kruhom u bolivijski grad Kočabamba. Tamo je mali Mario završio osnovnu školu. Međutim, njegov deda po majci postaje vladin prefekt u peruanskom gradu Pijura. To je znak za još jednu selidbu. Uzgred rečeno, na kečuanskom jeziku koji je ostavština civilizacije Inka, pirhua znači obilje. Dečaku nije ni deset godina kada upoznaje čoveka za kojeg mu je majka govorila da je mrtav – upoznaje oca. Nastavlja školovanje u Pijuri i Limi. Otac insistira da se upiše u dvogodišnju vojnu školu u Kaljau, lučkom gradu na obali Tihog okeana. Taj grad i taj vojni internat postali su osnova za njegov prvi roman. Posle vojnog internata nastavlja školovanje i bavi se novinarstvom. Studira naporedo pravne nauke i književnost. Do kraja studija usredsrediće se potom samo na književnost. Ženi se već sa 19 godina. Njegova izabranica je Hulija Urkidi Iljanes. Deset godina je starija. Bila je rođaka majčine zaove. Ostali su zajedno do 1964. Porodica je bila zgranuta, ali uzalud. Godine sa Hulijom su postale materijal za urnebesni roman „Tetka Hulija i piskaralo" koji je objavljen 1977. Ljosa je dobio stipendiju za doktorski rad u Madridu. I doktorirao je 1959. na – Markesu. Nakon razvoda oženio se 1965. svojom rođakom Patrisijom Ljosom. Nju je upoznao u Parizu, na Sorboni, kada je bila još maloletna. Par se odselio u London i dobio troje dece. Njegov najstariji sin Alvaro je takođe pisac. Živeli su od novinarstva još u Parizu, potom u Londonu i naposletku u Barseloni. U Peru su se vratili 1974. Tamo je Ljosa dobio mesto urednika jednog televizijskog programa. Politika i erotika Dolazimo do prijateljstva i neprijateljstva koje je vezivalo Ljosu i Markesa. Ta legendarna sapunica na književnom Olimpu morala je izroditi zasebnu knjigu. Napisao ju je peruansko-američki novinar Hajme Bejli. Zove se „Geniji“. Iz nje saznajemo da se vrhunac drame, nakon decenijskog prijateljstva, zbio u Meksiku 1976. Pred jednim bioskopom okuplja se kulturna elita, pozvana na premijeru jednog filma. Gabrijel Garsija Markes vidi svog prijatelja Marija Vargasa Ljosu i ide mu u susret raširenih ruku. Govori mu nešto što bi se moglo prevesti sa: „Gde si, brate moj!". Ljosa ne želi zagrljaj. Pogled mu je pun mržnje. Onda sevne pesnica. Eksplodirao je bes koji se taložio mesecima. Markes leži na trotoaru bez svesti, polomljenih naočara i krvavog nosa. Kažu da je Ljosa urlao: „To mu je za ono što je učinio Patrisiji“. Posle se ni jedan od njih dvojice nije izjašnjavao o incidentu. To je, naravno, podstaklo glasine. Markes se navodno previše zbližio sa Ljosinom ženom. Drugi, pak, kažu da je Ljosi odavno smetalo Markesovo prijateljstvo sa Fidelom Kastrom. Markes, uvereni socijalista, i Ljosa, koji je osim kratke epizode za vreme studentskih dana, kada je bio u komunističkom kružoku, ipak bio izraziti liberal. U kasnijoj životnoj dobi čak i konzervativac koji je podržavao desne populiste. U Barseloni su u mlađim danima neko vreme njih dvojica stanovali jedan do drugog. Zastupao ih je isti agent. Ostalo je zabeleženo da su u toj književnoj agenciji ovako procenili dvojicu pisaca: Ljosa je najbolji u razredu, ali je Gabo – tako su zvali Markesa – genije. Činilo se da se i Ljosa dugo i sam slagao sa takvom procenom. Imali su njih dvojica i mnogo toga zajedničkog. Obojica su zanemarila studiranje prava u ime književnosti. Obojica su bili novinari. U vojnoj školi koja je opisana u Ljosinom romanu Grad i psi, jednom su ritualno spalili tu njegovu knjigu. A Markesov roman o povratku čoveka koji je pobegao od diktature u Čileu - Pustolovina Migela Litina – spaljen je javno u čileanskoj luci Valparaiso. Ljosa se s vremenom distancirao od Kastra pod čijom su vlašću pisci završavali u zatvoru. Ljutio se na Markesa koji nije želeo da se odrekne prijateljstva sa kubanskim diktatorom. Nazivao ga je u privatnim razgovorima Kastrovim lakejom, ali mu to nikada nije rekao u oči. Posle onog nokauta, dugogodišnje prijateljstvo postalo je javno neprijateljstvo. Pa su i ovakve otrovne političke strele postale uobičajene. Ljosa se u Peruu sve više politički angažovao. Bio je predsednički kandidat na izborima 1990. Ali je poražen od do tada nepoznatog političara koji se zvao Alberto Fudžimori. Čovek japanskog porekla vladao je autoritarno Peruom narednih deset godina, suspendovao parlament, iznova napisao ustav, pobedio gerilu upotrebljavajući brutalna, vanzakonska sredstva. Jednom je u Brazilu u znak divljenja ruskoj operskoj pevačici Raisi Vasiljevoj poklonio kutiju dijamanata, plaćenu, naravno, državnim novcem. Zbog kršenja ljudskih prava i korupcije posle odlaska sa vlasti je završio u zatvoru. Reklo bi se da je Fudžimori zapravo lik iz nekog latinoameričkog romana. Posle političkog poraza, Ljosa se okrenuo onome što je oduvek bolje radio – pisanju. Ne znamo da li je to sreća ili nesreća za Peru. Ali je velika sreća za svetsku književnost. Ljosino shvatanje romana Roman prema Ljosi nije proistekao iz zabave za buržoaziju, već je bio zabava za narod: „Kada se buržoazija tek rađala, već uveliko su pisani romani koji su stizali do masovne publike, publike koja većinom ne zna da čita, već sluša priče koje im pričaju putujući komedijaši“. To nije značilo da one knjige koje trenutno ne pogađaju masovni ukus nisu značajne. Neka književnost, u svom vremenu potpuno skrajnuta, ispada proročka i razvija neverovatno dejstvo. Primer koji je rado navodio Ljosa jeste Franc Kafka: „Kafka je zamislio svet pun straha, nesigurnosti, panike i užasa. Dvadeset ili trideset godina posle njegove smrti to je bio svet u kojem je živela Evropa, naročito srednja i istočna.“ Inače, Ljosa je smatrao da je misija romana da uverljivo laže, zapravo da predoči laž kao da je istina. Svako od nas ima iskustvo slušanja ljudi koji okupe porodicu, rodbinu ili drugare u kafani, svejedno, i omađijaju ih svojim pričama. Uvek se pronađe i neki neverni Toma koji takvom nadarenom obešenjaku prebaci obmanu. Samo što takvi sumnjičavci slabo poznaju ljude. Ljudi ne žele istinu. Žele dobru priču. U Bosni, gde sam odrastao, to bi se formulisalo ovako: “Znam da laže, al ga lijepo slušat”. Ljosa je to znao. Kao rođeni pripovedač shvatio je da čovek ne može da živi samo sa istinom i od nje. Na um mi ovde pada Niče koji u umetnosti video jedinu tešiteljku života. Ona nam pomaže da ne presvisnemo od istine. Poznata Ljosina zbirka eseja „Istina o lažima" bavi se velikim svetskim književnicima ali i paradoksom – da mi fikciju, suštinski izmišljotinu, doživljavamo kao dublju istinu o našim faktičkim životima. Šta to doživljavamo kao ponekad potresnu istinu u izmišljotini zvanoj roman? „Izvesne ljudske odlike s kojima se mogu identifikovati osobe veoma različitih kultura" rekao bi Ljosa. „To nam se dešava kad čitamo romane Foknera, Viktora Igoa, Dostojevskog ili Tolstoja To su dela iz vrlo različitih kultura, napisana u različita vremena, a ipak je današnjim čitaocima lako da se identifikuju s tim likovima jer oni, uprkos razlici u običajima ili u odeći, proživljavaju nama sasvim shvatljiva iskustva. Štaviše, iskustva koja srećemo u tim romanima doprinose da bolje razumemo našu sopstvenu stvarnost“. Preteča latinoameričkog magijskog realizma, meksički pisac Huan Rulfo, s kojim je Ljosa kao mlad pisac napravio intervju, rekao je u tom razgovoru: „Književnost je laž koja govori istinu“. Estetska istina i faktografija nemaju na nas isto dejstvo. Mi volimo kada neko lepo laže ne samo da bi zabavio društvo, već da u njegovoj priči prepoznamo sebe same onako kako nikada ne bismo mogli u ogledalu. Nestašni miljenik akademske elite Ljosa je bio počasni doktor na Prinstonu – uostalom takvu titulu sakupio je na šezdesetak univerziteta širom sveta – i godinama je tamo držao predavanja kao gostujući profesor. Šef prinstonskog Programa latinoameričkih studija Ruben Galjo opisao je Marija Vargasa Ljosu kao harizmatičnog, nekonvencionalnog tipa koji je bio familijaran u odnosu sa svima. Naterao je crvenilo u lice ponekom iz prinstonskog univerzitetskog tima kada je na predavanju o životu i delu Viktora Igoa objašnjavao, i sam fasciniran, da je Igo u brak ušao nevin. Ali da mu se seks toliko svideo da je ljubavni čin sa svojom suprugom prve noći ponovio sedam puta. Galjo ovde opisuje Ljosu kao životnog, duhovitog čoveka koji se dobro zabavljao među uštogljenim pripadnicima američke akademske elite. U Prinstonu je Ljosu 2010. zatekla i vest o Nobelovoj nagradi. Bio je to trijumf koji mu je konačno zalečio i političke i lične rane. Fudžimori je tu vest dočekao u zatvoru. A Markes, koji je u posedu te nagrade bio još od 1982. objavio je na društvenim mrežama lakonsku poruku: „Račun izjednačen“.