Mit da su žene prirodno empatičnije od muškaraca

2026-03-06 - 17:47

Getty Images/ Javier Hirschfeld/ BBC Kad žene postižu velike stvari, greškom se smatra da to nisu „Žene koje čine Velika dela, već Muškarci u podsuknjama“, napisala je filozofkinja Meri Astel 1705. godine. Čak je i kraljica Elizabeta Prva jednom slavno izjavila da će vladati zemljom kao kralj, uprkos tome što poseduje telo „slabašne žene“ – kao da vladavina mora biti muški put. Iako su ove anegdote iz prošlosti, suptilne rodne pristrasnosti o tome šta znači bi uspešan, moćan pojedinac i dalje istrajavaju. Mi pogotovo i dalje opisujemo osobine kao što su empatija kao prirodno ženske a osobine kao dominacija i samouverenost kao muške. Čak i kada iskazuju isto ponašanje, muškarci se doživljavaju kao odlučni a žene kao agresivne. Jedna posebno istaknuta osobina koja je često ovako rodno normirana je empatija. Žene su navodno prirodne empate dok se muškarci koji iskazuju više empatije obično doživljavaju kao slabi. Ali zašto je to tako? Da li je istina da žene prirodnije poseduju više empatije od muškaraca ili smo socijalizovani da budemo takvi? Rodni stereotipi poput ovih imaju jasne posledice po način na koji odgajamo decu, kulturu radnog okruženja i liderstvo. Ali ono što je manje vidljivo je koliko rano ove predrasude kreću i činjenica da stereotipi potcrtavaju naša očekivanja – namećući značajna ograničenja na to kako očekujemo da se drugi ponašaju. Hormoni koji stoje iza empatije Empatija podrazumeva istovremeno sposobnost da se razumeju misli i osećanja drugih, omogućujući nam da reagujemo na odgovorarajući način. O njoj može da se razmišlja i u okvirima kognitivne empatije – naše sposobnosti da prepoznamo emocije i prihvatimo druge perspektive – ili afektivne i emocionalne empatije, gde imamo emocionalnu reakciju na nečije misli i osećanja. Naučnici koriste razne metode da empirijski izmere empatiju, u šta spadaju upitnici i eksperimentalni zadaci. I odavno je utvrđeno da su, u proseku, žene sklone da dosledno dobijaju veće ocene od muškaraca. Sajmon Baron-Koen, klinički psiholog sa Univerziteta u Kembridžu, tvrdi da je to zato što je ženski mozak „prevashodno programiran za empatiju“, što žene čini posebno pogodnim za negovateljske uloge, dok je muški mozak „prevashodno programiran za razumevanje i gradnju sistema“. Iako društveni faktori očigledno utiču na empatiju, kaže Baron-Koen, njegov rad sugeriše da izloženost hormonima u materici igra ulogu u društvenom razvoju. Njegova studija iz 2006. sprovedena na više od 200 dece starosti između 6 i 9 godina pokazale su da su nivoi testosterona u amniotičkoj tečnosti tokom trudnoće – koji su viši kod muškaraca nego kod žena – u direktnoj korelaciji sa rezultatima dece na kognitivnim testovima sistematizacije, definisanim kao sposobnost analize pravila ili obrazaca. I zaista, izloženost testosteronu u materici bio je jači predskazatelj ocene deteta na testu nego samo njegov pol. Slična studija iz 2007. takođe je pokazala da je izloženost fetusa testosteronu bila u obrnutoj korelaciji sa ocenama na testu empatije. „Očigledno je da su nešto kao što empatija ili sistematizacija složena mešavina biologije i društvenih faktora“, kaže Baron-Koen. Da li je empatija u genima? Mnogi drugi istraživači, kao što je neuronaučnica Đina Ripon, smatraju da je ova hormonalna teorija problematična. „Ideja da su sve žene prirodno sklonije empatiji deo je razloga zašto istrajava takozvani 'mit o ženskom mozgu'“, kaže ona. Takođe ne smemo da zaboravimo, kaže Ripon, da je mozak male dece „izuzetno podložan spoljnim uticajima“. Saznajte više o seksističkim mitovima koji nikako da umru u ovom intervjuu BBC-ja sa Đinom Ripon. U jednoj uticajnoj studiji koja je pronašla rodne razlike u zadacima vezanim za empatiju, razlike nisu bile velike: žene su bile empatičnije u 36 od 57 proučavanih zemalja, ali su u 21 zemlji rezultati bili slični, a autori su naveli da „ne mogu da utvrde uzročnost“. I iako žene zaista imaju rezultate koji su nešto više od prosečnih u studijama empatije, raspon varijacija u okviru rodova mnogo je veći nego između njih. „Ako pogledate raspon rezultata empatije u okviru muških i ženskih populacija, on je ogroman“, kaže Ripon. Za devojčice i žene se često kaže da lakše čitaju emocije na licima ljudi, što je važna veština neophodna za empatiju, ali su rezultati oprečni, a skorašnja istraživanja pokazuju da ova preferencija nije nešto sa čim se one rađaju. Meta-analiza objavljena 2025. proučavala je 31 studiju sa 40 odvojenih eksperimenata o tome kako su jednomesečne devojčice i dečaci posmatrali tuđa lica, da li su plakali ako drugi plaču i koliko su svesni bili onih oko njih. U svim tim merenjima, bez obzira na pol, novorođenčad se nisu razlikovala u njihovoj društvenoj svesnosti i spremnosti da razumeju tuđe emocije. I zaista, genetska studija empatije masovnih razmera iz 2018. godine sprovedena na više od 46.000 učesnika koji su popunili upitnik i priložili uzorke DNK, sugerisala je da geni zaista igraju ulogu u tome koliko je empatična neka osoba. Ali nijedni od tih gena nisu povezani sa polom osobe. Varun Vorijer, docent neurorazvojnog istraživanja na Univerzitetu u Kembridžu i autor studije, objasnio je onomad da „budući da samo desetina varijacija u stepenu empatije između pojedinaca zavisi od genetike, jednako je važno razumeti i negenetske faktore“. To znači da sredina u kojoj neko odrasta i živi mora takođe da igra ulogu. Socijalizacija empatije Žene obično više iskazuju empatijske osobine, ne zato što su im urođene, tvrde mnogi naučnici, već zato što su devojčice i žene socijalizovane da preduzimaju nešto povodom vlastitih emocija i da daju prioritet potrebama drugih od najranijeg uzrasta. Devojčice takođe često dobijaju igračke koje ističu nežnije, starateljske veštine, dok se dečaci ohrabruju da se igraju sa igračkama alatima i automobilima. „Malim devojčicama se govori da budu dobre i da ne budu neljubazne i grube, tako da to postepeno postaje deo onoga što one jesu“, kaže Ripon. Mnoge studije su slično pokazale da moć izvitoperuje našu empatiju i utiče na to da ljudi prestanu da je osećaju. U mojoj knjizi Hranitelji, iznosim argument da, budući da su muškarci tokom istorije imali više moći od žena – i nastavljaju da je imaju u poslovnom svetu i politici – skloniji su da osećaju manje empatije. S druge strane, pokazalo se da oni koji su finansijski nemoćni bolji u čitanju emocija. Jedna studija je pokazala da su pojedinci koji doživljavaju sebe kao „nekoga nižeg subjektivnog ranga, nižih primanja i pripadaju kulturnim grupama povezanim sa nižim klasama“ bili bolji u čitanju emocija drugih, na primer. To što žene imaju više rezultate na testovima empatije bi stoga moglo da potiče od potrebe da budu izuzetno perceptivne prema onima koji poseduju moć, u kombinaciji sa njihovim vlastitim relativnim odsustvom moći. Empatija je prilagodljiva osobina Ključno od svega, empatija može da se nauči, prema Nejtanu Sprengu, neurologu sa Univerziteta Mekgil, u Montrealu, u Kvebeku, u Kanadi. „Jednom kad razumemo tu ideju raspona emocionalnog iskustva, možemo da se usredsredimo na nju i saznamo koje su to emocije drugih ljudi i poboljšamo našu empatiju“, rekao je Spreng u BBC-jevom Dokumentarnom podkastu. „To nije statično, to je dinamična stvar tokom čitavog našeg životnog veka.“ Jedna neurološka studija iz 2023. godine jasno pokazuje da moždani talasi i muškarca i žene reaguju na sličan način kad im se prikažu slike bolnih grimasa ili neutralnih izraza lica. Ali u delu eksperimenta u kom su učesnici popunjavali upitnike o empatiji ocenjujući koliko je osećaju, rezultati muškaraca su u proseku bili niži od rezultata žena. Tačnije, ukoliko im nije bilo rečeno unapred da će imati dobre rezultate. U grupi muškaraca koji su bili pripremljeni informacijama koje sugerišu da su muškarci takođe prirodno „dobri u deljenju i brizi za tuđa osećanja“, rodne razlike u tome koliko empatije pokazuju su nestale. Ne samo da ovi nalazi sugerišu da je teško raspetljati eksperimente sa samoprijavljenom empatijom od niza ličnih i društvenih pristrasnosti, već dodatno potkrepljuju hipotezu da očekivanja i motivacija osobe igraju veliku ulogu u njihovoj empatiji. „Ispada da su žene empatičnije kad znaju da se procenjuju njihovi nivoi empatije“, kaže Ripon za eksperimente kao što je ovaj. „To je društveno prihvatljiva osobina, tako da one žele da postignu visokrezultat.“ Jedna studija je pokazala da su žene jedini put imale bolji rezultat od muškaraca u zadatku u kom je od njih traženo da tačno procene nečija osećanja kad je prvo bilo zatraženo od njih da razmisle kako se same osećaju. Kad nisu bile podstaknute na ovaj način, nije bilo primetnog rodnog jaza. A kad su istraživači ponudili novac za tačno zaključivanje tuđih emocija, tačnost u empatiji se povećala kod oba roda. Učesnici su lako naučili da budu empatični zato što je postojala nagrada za to. Sara Hodžis, psihološkinja sa Univerziteta u Oregonu i koautorka ove studije, smatra da žene možda ne pokazuju veću tačnost u empatiji zbog urođene sposobnosti, već zato što su motivisanije da to rade usled društvenih očekivanja. Umesto da empatiju doživljavamo kao fiksnu osobinu, trebalo bi da je doživljavamo kao proces koji se oslanja na brojne izvore informacija, među njima govor tela, rečnik, stereotipe, lična iskustva i prošle interakcije, prema Hodžis. „Kad su ljudi motivisaniji da znaju šta neko misli ili oseća, oni regrutuju više izvora da to konstruišu“, kaže Hodžis. Kobne posledice empatije Ono o čemu se manje govori, kaže Hodžis, jeste da empatija nije samo meka veština koja se koristi za dobro – ona može da se iskoristi i za manipulisanje drugima ili iskorišćavanje ljudi. „Na primer, u pregovorima, ako znate donju granicu druge osobe, bolji ste pregovarač“, kaže Hodžis. Ali, na kraju, posledice očekivanja koje okružuju empatiju i slične osobine mogu da doprinesu neravnopravnosti u društvu i da imaju kobne posledice i po žene i po muškarce. O ženama se sudi kao o nekome ko ima manji liderski potencijal od muškaraca zato što smo skloni da lidere doživljavamo kao dominantne i odlučne, što su osobine koje se obično vezuju za muškarce. Ali kad je u pitanju usamljenost, žene su sklonije da potraže podršku od njihovog društvenog okruženja nego muškarci. Društvena izolacija je tako poznati faktor rizika za pokušaj samoubistva, čija je stopa mnogo viša među muškarcima. Srećom, narativ o važnosti emocionalnih veština među muškarcima i ženama polagano se menja, pa tako i važnost empatije prema drugima i odgovornosti za staranje, prema Najalu Henlonu, sociologu sa Tehnološkog univerziteta u Dablinu, u Irskoj. „U najširem smislu, muškarci i dečaci su socijalizovani tako da ne primećuju staranje na onaj način na koji to primećuju žene i devojčice, da to nije deo puta kako se postaje muškarac“, kaže Henlon. „Oni sebe zamišljaju kao očeve, ali ne očekuju da će biti u položaju primarnog staratelja.“ Ali društvo se već menja tako da prihvati više muškaraca sa starateljskim odgovornostima i da oni iskazuju više empatije u javnosti. Muškarci provode više vremena sa decom nego u prošlosti, i govore kako žele da provode više vremena sa njihovom porodicom (mada žene i dalje obavljaju većinu fleksibilnog rada i staranja o deci). Rad koji se vrši na redefinisanju muškaraca kao brižnijih i empatičnijih otvoriće vrata novoj vrsti muškosti koja bi mogla da pomogne u sprečavanju usamljenosti, kaže Henlon – onaj koji ističe međusobnu zavisnost i empatiju umesto samostalne pojedince usredsređene na moć. „Brojna istraživanja pokazuju da je to bolje“, kaže Henlon. „I za muškarce, i za žene, i za decu.“ BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE. Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk Mađarsko selo u kojem su stotine muškaraca ubile njihove žene Zašto ljudi plaču Kako hormoni mogu da kontrolišu vaš um „Dodatna smena”: Od žena se na poslu očekuje emocionalni rad koji nije plaćen Ljudi koje kažnjavaju zbog ispoljavanja osećanja na poslu Vodič za preuzimanje kontrole nad vašim emocijama &