Novi Trampov naftni poredak

2026-03-19 - 11:12

Naftne kompanije i industrija frakinga u SAD najveći su dobitnici američko-izraelskog napada na Iran. To jasno govori i sam američki predsednik Donald Tramp: „Sjedinjene Države su ubedljivo najveći proizvođač nafte na svetu, pa ako cene nafte rastu, mi zarađujemo mnogo novca“, napisao je Tramp na društvenoj mreži. Sjedinjene Države zaista, najpre zahvaljujući tehnologiji eksploatacije nafte iz škriljaca, proizvode više nafte nego bilo koja druga zemlja na svetu. SAD su naftu uvozile dok je bila jeftina, ali od 2020. su sve značajniji izvoznik nafte i naftnih derivata. To se pripisuje i snazi američkih rafinerija: 2025. SAD su na dan izvozile oko pet miliona barela rafiniranih naftnih proizvoda – benzina, dizela, kerozina. Fraking se isplati tek iznad 70 dolara Od sadašnjih visokih cena nafte u SAD najviše profitiraju proizvođači nafte, rafinerije sa izvozom, oni koji upravljaju cevovodi – i naposletku industrija frakinga. Prema podacima Federalne banke Teksasa, nove bušotine za fraking u SAD isplate se tek pri ceni od oko 60 do 70 dolara po barelu WTI (West Texas Intermediate, standardna obračunska nafta u SAD). A kad je nedavno nafta dostigla oko 100 dolara za barel, to je bio snažan poticaj za fraking-kompanije. Promene su se videle već u prvoj polovini marta: prema podacima naftne službe Baker Hughes, broj aktivnih američkih naftnih bušotina porastao je sa 407 na 412. Taj trend mogao bi da se nastavi ako cena nafte ostane visoka ili čak nastavi da raste. „Kratkoročno se ipak ne može očekivati mnogo dodatne ponude iz SAD“, ističe stručnjak za robno tržište u nemačkoj Komercbanci, Karsten Frič. „Prema američkoj energetskoj agenciji EIA, proizvodnja sirove nafte u SAD trebalo bi da počne rasti tek od kasne jeseni ove godine i sledeće godine trebalo bi da bude znatno viša nego sada“, kaže Frič. EIA je nedavno podigla svoju prognozu za 2027. za 0,5 miliona, na 13,8 miliona barela na dan. U aktuelnom izveštaju Short Term Energy Outlook konstatuje se da visoke cene podstiču domaću, dakle američku proizvodnju nafte. Senka Trampa na benzinskoj pumpi Koliko god američka naftna industrija imala koristi od rasta cena nafte, trajno visoke cene sigurno nisu u Trampovom interesu. One slabe ekonomiju, firme i potrošače – dakle birače. Prema podacima udruženja AAA, prosečna cena benzina prošle nedelje je porasla na 3,60 dolara po galonu (oko 0,83 evra po litru) s 2,90 dolara pre početka rata (oko 0,67 evra po litru). A to je nešto što u svom džepu osećaju svi građani SAD nakon što im je Tramp čvrsto obećao niže cene energenata. Ipak, napad na Iran savršeno se uklapa u sve agresivniju Trampov plan „energetske dominacije“. Samo dan uoči napada na Iran on je u svom govoru u Teksasu još jednom ponovio da želi da „učvrsti američki status kao ubedljivo vodeće energetske supersile sveta“. U samim Sjedinjenim Dražvama Trampova politika eksploatacije fosilnih goriva može se sumirati parolom Drill, baby, drill. Ali to nije sve: mnogi njegovi spoljnopolitički potezi lako se mogu obrazložiti njegovim naporima da uspostavi globalnu „energetsku dominaciju“. I jednom je mnogo – dva puta je već plan Ako se gleda kroz naftu, najpre otmica predsednika Venecuele Nikolasa Madura, a sad i napad na Iran čine jasan obrazac: Vašington pokušava da preusmeri globalne tokove nafte tako da oslabi suparničke države, a ojača sopstveni uticaj na tržištu nafte. Volstrit džornal izveštava da je uvoz venecuelanske nafte u SAD nedavno dosegao najviši nivo u više od godinu dana. Venecuelanska nafta posebno je atraktivna rafinerijama na američkoj obali Meksičkog zaliva. Razlog je što su mnogi pogoni – uključujući one u teksaškom Korpus Kristiju – prema podacima EIA „odlično“ prilagođeni preradi teških, sumpornih vrsta sirove nafte kakve dolaze iz nalazišta u Venecueli. Cilj Trampove energetske politike očigledno je da se na globalno tržište ponovo jače uključi venecuelanska, a u slučaju uspešnog rušenja režima i iranska nafta – ali pod uslovima koje kontroliše Vašington. Kina je (ipak) spremna Time bi se oslabio glavni protivnik: Kina, koja je do sada znatno profitirala od sankcionisane venecuelanske i iranske nafte, i tako uštedela milijarde. Kina je nedavno kupovala najmanje 80 odsto iranske nafte – 2025. to je u proseku bilo 1,38 miliona barela na dan. „Zemlje poput Kine tada će se teže snaći, jer će morati da traže druge dobavljače“, naglašava Frič. „I verovatno će morati dublje da posegnu u džep, jer su zbog sankcija do sada imale popust na iransku i venecuelansku naftu.“ Ipak, Peking je već odavno počeo da se priprema i za ovakav scenarij: „Kinezi su nedavno masovno povećali svoje naftne rezerve“, kaže Frič. Samo prošle godine Kina je povećala svoje zalihe za više od 400 miliona barela, tako da su to sada za nju „povoljne okolnosti“ i nije izložena tolikom pritisku. Američka kompanija Bernstein Research procenjuje kineske zalihe na oko 1,4 milijarde barela, ali neki izvori smatraju da ta zemlja ima i preko dve milijarde barela. U poređenju s tim, američke strateške zalihe pre početka rata sa Iranom iznosile su 415 miliona barela – što je u najboljem slučaju samo trećina kineskih zaliha. Predsednik Tramp teži globalnoj dominaciji u energetici i pritom se potpuno oslanja na naftu. Cilj je ojačati domaće naftne kompanije i oslabiti geopolitičke protivnike. Ali Kina je spremna i za to: dobro se pripremila i spremnija je za poremećaj u snabdevanju nego ikada pre.