Od posrednika do običnog posmatrača, EU i Iran

2026-03-13 - 15:36

Evropska unija nekada je imala centralnu ulogu u diplomatiji sa Iranom, pomogla je i oko nuklearnog sporazuma iz 2015. Sada to više nije tako. Da li EU i dalje može da oblikuje događaje ili je potisnuta na marginu? Debata u Evropskom parlamentu ove nedjelje jasno je pokazala jednu stvar: kad je u pitanju Iran, Evropska unija se bori da svoju zabrinutost pretvori u uticaj. Članovi parlamenta raspravljali su o tome kako bi Unija trebalo da odgovori na američko-izraelske napade na Iran, što je znak očiglednih podela širom EU, ali i unutar njenih institucija. Slika iz sale parlamenta u Strazburu bila je slika Evropske unije duboko pogođene krizom i pritom mnogo manje sposobne da je oblikuje nego što bi željela. “Evropska unija trenutno nema apsolutno nikakvu značajnu ulogu. Tačka. Evropljani su nebitni”, kaže Džulijan Barns-Dejsi direktor programa za Bliski istok i Sjevernu Afriku u Evropskom savjetu za spoljne odnose, trustu mozgova iz Berlina. Nekada posrednik Evropska unija nekada je bila jedan od ključnih diplomatskih aktera kada je riječ o Iranu. Od 2006., visoki predstavnik EU, koji je zadužen za spoljne odnose Unije, koordinirao je razgovore između Vašingtona i Teherana. Bio je to proces koji je doveo do tzv. “Zajedničkog sveobuhvatnog plana akcije” (JCPOA) iz 2015., odnosno sporazuma osmišljenog da ograniči iranski nuklearni program u zamjenu za ublažavanje sankcija. Nakon potpisivanja tog sporazuma, EU je bila njegov glavni koordinator i branilac. Sada samo posmatrač Otada se mnogo toga promijenilo. Američki predsjednik Donald Tramp povukao je Vašington iz sporazuma 2018. , zadajući veliki udarac diplomatskom okviru u koji je Evropska unija investirala. Ali Barns-Dejsi tvrdi da to što je EU izgubila relevantnost, ne može da se objasni isključivo Trampom. Prema njegovom mišljenju, EU je godinama zanemarivala Bliski istok, a Vašington i Teheran su sve više prestajali da Evropljane vide kao centralne igrače. “Ni SAD ni Iranci ne gledaju na Evropu kao na ozbiljnog i kredibilnog diplomatskog posrednika“, kaže Barns-Dejsi za DW. Analitičarka Maneli Mirkan koja je rođena u Teheranu, a živi u Parizu, dijeli stav da je Evropska unija izgubila tlo pod nogama. Ona pritom za DW ocjenjuje da je EU predugo bila suviše naivna: iako se, kaže, fokusirala na diplomatiju i sankcije, Unija nije uspjela da spriječi Iran da unaprjeđuje vojne, nuklearne i tehnološke kapacitete. Poznati problem: EU je podijeljena Oba eksperta se slažu oko jedne stvari: poznati problem unutrašnjih podjela u Evropskoj uniji pogoršao je situaciju. Spoljna politika EU i dalje u velikoj mjeri zavisi od konsenzusa među državama-članicama, a to je teško postići kada dođe do neke iznenadne bezbjednosne krize. Španija je u ovom slučaju zauzela najoštriji stav, osuđujući napade na Iran kao kršenje međunarodnog prava. Što se tiče Njemačke, u početku je djelovalo kao da kancelar Fridrih Merc podržava cilj SAD i Izraela o promjeni režima u Teheranu, prije nego što se donekle povukao. Njemačka, Francuska i Velika Britanija sada pozivaju na veći oprezi i uzdržanost, ujedno kritikujući Iran. Brisel je takođe poslao pomiješane poruke: šefica diplomatije EU Kaja Kalas, fokusirala se na deeskalaciju, dok je predsjednica Komisije Ursula fon der Lajen, govorila o „vjerodostojnoj tranziciji“ i „obnovljenoj nadi“ za Irance. Šira slika Za Džulijana Barns-Dejsija, efekti takvog nejedinstva dodatno su pogoršani strateškom slabošću. Evropska unija je, kaže, usmjerila svoju geopolitičku energiju na Ukrajinu. Blok je oklijevao da se suoči sa Trampom oko Irana iz straha od potkopavanja saradnje u trgovini između SAD i EU, i oko rata Rusije protiv Ukrajine. “Evropljani ostaju strateški fokusirani na zaštitu transatlantskih odnosa prije svega zato što žele da osiguraju da Amerikanci ostanu s njima u savezu.” Kompromis je paradoksalan: što se tiče Ukrajine, EU je ostala nezaobilazan akter koji koordinira sankcije, pomoć i vojnu podršku, a što se tiče Irana, ona djeluje samo periferno. Barns-Dejsi to pripisuje geografiji i prioritetima: Ukrajina se tretira kao egzistencijalno bezbjednosno pitanje u neposrednom susjedstvu Evropske unije. Bliski istok je pao na listi prioriteta, uprkos očiglednim rizicima da se sukob prelije. Ali to je ujedno odraz i jedne teže istine: Evropska unija i dalje se bori da strateški iskoristi svoju ekonomsku težinu. Po strani, ali pod uticajem Ipak, biti po strani ne znači ostati netaknut. Maneli Mirkan upozorava da bi Evropa mogla da plati visoku cijenu ako Iran ostane jako oslabljen, ali politički netaknut. Dugotrajan sukob mogao bi dodatno da poveća troškove energije, da destabilizuje region i stvori nove migracione pritiske na Evropu. “Ako ne uspijemo da stvorimo uslove za relativno stabilnu tranziciju, onda su rizici za Evropljane veoma, veoma visoki“, kaže ona. Uloga koju treba igrati Po tom pitanju se dvoje analitičara najjasnije razlikuju. Barns-Dejsi duboko je skeptičan kada je riječ o tome da li EU može da povrati značajan uticaj bez velike promjene političke volje. Mirkan je optimističnija. Ona tvrdi da, iako Evropska unija nema centralnu ulogu u vojnoj fazi krize, ona bi Ipak mogla da igra važnu ulogu u onome što dolazi posle Islamske Republike, ako režim padne: podržavajući opozicione ličnosti, olakšavajući dijalog između njih i pomažući u oblikovanju demokratskog okvira moguće tranzicije. Prema njenim rečima, Evropska unija bi trebalo da pređe „sa deklarativnih i simboličnih akcija na veću pokretačku snagu“. Za Barns-Dejsija, situacija je jasna: ako bi se na sve ovo gledalo kao na test da li je EU značajan geopolitički akter, onda je, kaže, „Evropa propala“. Iranska kriza još jednom otkriva jaz između geopolitičkih ambicija Evropske unije i njene sposobnosti da na osnovu njih djeluje. U vezi s Ukrajinom, Unija je pokazala da i dalje može da bude važna kada govori jednim glasom. U vezi sa Iranom, tek treba da dokaže da može da bude više od običnog posmatrača.