Špigel opširno o navodnom „safariju u Sarajevu“

2026-03-18 - 09:33

Autor teksta razgovarao je s mnogim akterima koji su se do sada spominjali u nedavno ponovno aktuelizovanoj priči o navodnim dolascima bogatih zapadnih Evropljana u Sarajevo tokom rata devedesetih, koji su za pozamašne sume novca ubijali civile u opsednutom gradu. Na početku opširne reportaže citira se penzionisani italijanski sudija Gvido Salvini koji je, zajedno sa autorom Eciom Gavacanijem podigao tužbu pri milanskom sudu protiv nepoznatih osoba zbog ubistva iz niskih pobuda. „Da se u Sarajevu dogodilo nešto neizrecivo, da su tamo hobi lovci pucali na ljude radi zabave, izvan je svake sumnje“, rekao je Salvini u jednom televizijskom intervjuu: „Zahvaljujući mnogim različitim izvorima, više nema ni najmanje sumnje u to.“ U tekstu koji objavljuje Špigel citiraju se navodi iz Gavacanijeve knjige gde se govori o „230 Italijana, uz nekoliko Francuza, Belgijanaca, te Austrijanaca“ koji su učestvovali u ubistvima civila. Upozorenje s druge strane Špigel citira i Nasera Husića, bivšeg pripadnika Armije Bosne i Hercegovine, koji je za vreme rata bio stacioniran nasuprot naselja Grbavica. „Događalo se, posebno petkom, da smo preko motorola-uređaja dobijali upozorenja s druge, srpske strane fronta: ’Sklonite žene i decu na sigurno’“, kaže Naser Husić, bivši borac u 101. motorizovanoj brigadi bosanske vojske. „Tada smo znali da dolaze vikend-snajperisti.“ Husić ne može sa sigurnošću da kaže ko je pucao, ali zaključuje da je preko vikenda zabeleženo mnogo više snajperskih napada nego preko nedelje. U tekstu se dalje donose svedočanstva Aleksandra Ličanina, bivšeg pripadnika srpske vojske iz Prijedora, koji je za vreme rata bio stacioniran u blizini položaja na Jevrejskom groblju s kojeg je pucano na civile. „Pucali su na žene, decu i starce, bili su van kontrole“, kaže Ličanin o „safari turistima“. Meci kao trofeji Špigel navodi i iskaz jednog svedoka kojem je bio zadatak da „safari-ubice“ isprati do Sarajeva. „Naš glavni zadatak bio je da prebrojimo ubijene žrtve i naplatimo ih strelcima. Njihova uplata išla je zatim agenciji koja je organizovala događaj“, navodi svedok koji se vodi pod pseudonimom „Francuz“. Kao trofeje, lovci na ljude nosili su kući čaure, uglavnom kalibra 7,62 puta 51 milimetar, obojene prema uzrastu žrtve: dečaci plavo, devojčice ružičasto, vojnici crveno i zeleno, odrasle žene žuto, stari muškarci crno i plavo. Prema kraju rata, tarife za jedan hitac porasle su najmanje trostruko – za decu i do 100 miliona lira, odnosno prema današnjem kursu oko 50.000 evra, navodi se u članku nemačkog lista. Špigel citira i italijansku veštakinju Martinu Radike koja, pozivajući se na „sigurne izvore“, govori o tome da su snajperisti bili spremni da plate i do 200.000 evra za samo jedan vikend. „Delimično se radilo o muškarcima kojima legalni lov više nije bio dovoljan, pa ni lov na slonove. Za adrenalin je trebalo nešto novo“, kaže ona. Kriminološkinja govoreći o navodnim počiniocima dijagnostifikuje „elitnu psihopatiju – govorimo ovde o bolesnim osobama koje su odlučile da prekrše sva pravila“. Veštakinja dalje govori o tome da se radi o ljudima koji su i danas ugledni pripadnici društva. „Prema svemu što znamo, te osobe su i danas veoma ugledne, zauzimaju važne položaje, dobro žive, dobro su umrežene i verovatno se ničega ne boje više nego da jednog dana društvena fasada počne da im puca“, kaže kriminološkinja. Ako bi se to dogodilo, preti „ogroman potres“. Iz ratnih igara u pravi rat Nemački magazin nadalje piše o Trstu kao gradu koji je u čitavoj priči oko „vikend-snajperista“ odigrao važnu ulogu, te donosi razgovor s danas penzionisanim Robertom Rucijerom, koji govori o tome da se početkom devedesetih grupa zaljubljenika u oružje sastajala u šumama nedaleko oda slovenačke granice kako bi se igrali rata. „Jednog dana počelo je da se govori o skrivenom oglasu kojim su se nudila putovanja u Sarajevo“, kaže Rucijer. „Govorilo se da ćemo tamo dobiti snajpersku pušku, tipa Dragunov, i tri metka. S time bismo mogli da radimo šta god nam se prohte.“ Koliko se seća, izlet u Sarajevo predložio je borac slovenačkog porekla po imenu „Rolo“, priča penzioner, a prenosi Špigel. Prema daljim iskazima svedoka, jedan Crnogorac, vlasnik auto-servisa u Trstu, organizovao je, prijevoz naoružanih „lovaca na ljude“, predstavljaju to kao transporta lekova. Trenutno je predmet istrage da li su za transport bili korišćeni i čarter letovi koji su poletali sa aerodroma severno od Trsta. Nestali svedoci Autor teksta bezuspešno je, kako navodi, pokušavao da dobije izjavu i od nekadašnjeg šefa srpske tajne službe Jovice Stanišića, koji važi kao „ključna figura“ u priči oko lovaca na ljude. Autor navodi Stanišićevu povezanost s Amerikancima koji su mu bili zahvalni zbog posredovanja u oslobađanju američkih vojnika koje su Srbi držali kao taoce. Autor se pita kako je moguće da Amerikanci nisu ništa znali o Stanišićevoj navodnoj upletenosti u posao oko snajperista. U razgovoru za Špigel bosanskohercegovački političar Zlatko Miletić govori o tome kako su institucije BiH do sada propustile da razjasne „šta se zaista dogodilo“. Spominje i trojicu bivših snajperista srpskih snaga koji su krajem prošle godine „na veoma zanimljiv način“ u kratkom roku izgubili život. „Da su ta trojica pravovremeno bila uhapšena i ispitana, danas bismo znali istinu“, rekao je Miletić i izrazio uverenje da je „sto odsto siguran“ da je tokom rata bilo „safarija na ljude“ koje su organizovale srpske bezbednosne institucije, zaključuje se u tekstu nemačkog magazina Špigel.