Pouzdana mera zavičaja

2026-02-14 - 11:30

Amara sa upoznao u Nišu. Obojica smo bili učesnici Sićevačke književne kolonije. Pre našeg susreta bio mi je već na dvostruki način dobar poznanik. Najpre je to bilo tek ime ispod nekoliko pesama na koje sam nabasao na raznim književnim platformama u Internetu. A onda je ušao u moju dnevnu sobu kada sam pre godinu dana uključio televizor da bih pogledao Utisak nedelje. Naočit momak iz Novog Pazara bio je jedan od predstavnika pobunjenih studenata – nove društvene snage u Srbiji koja sve do danas traži pravdu i zakonitost. Ne znam da li oni to tako vide, ali ja ih od samog početka zovem – Ustavobranitelji. Ranije sam, upoznavši pesnikinju Nadiju Rebronju u nekoj književnoj prilici, u razgovoru čuo i njegovo ime – mladu književnu zvezdu iz Novog Pazara je Nadija naravno preporučila kao već afirmisanog mladog pesnika. Na brušenju tog dragog kamena radili su, svako na svoj način, vrhunski književnici Enes Halilović i Zvonko Karanović u svojim pesničkim radionicama. U Nišu smo imali sobe u jednom domu hotelskog tipa. Organizator je promenio prvobitni plan – trebalo je da noćimo u Sićevu, ali tamo je nestalo vode. Bilo mi je žao zbog toga, jer sam vrlo kratko boravio u selu koje je očaralo još Nadeždu Petrović. Ipak, stigao sam da uhvatim nekoliko magičnih trenutaka na mestu koje ume lepotom da oduzme dah. Dole, u Nišu, dok je Amar na recepciji uzimao ključ, video sam šta je moć televizije. Portir i domar su ga prepoznali. I bilo im je važno da to kažu. I da pohvale Amara i njegove drugarice i drugove. Ono što sam prepoznao u očima tih ljudi, dok su iskreno pričali sa Amarom, ne može da proizvede ni jedna ideologija ili propaganda. Video sam nadu. Posle književnog nastupa u Niškom kulturnom centru družili smo se taman toliko da razmenimo knjige – ritual koji se transgeneracijski neguje u književnoj zajednici jednog jezika. Bilo je vremena da ga pitam poznaje li mog dobrog druga, Refika Ličinu, jednog od najboljih pesnika i pisaca iz njegovih krajeva koji živi u Švedskoj. I naravno, neizbežno pitanje – odakle su Ličine? „Naravno! Refik je rođen u Radmancima, gde i moj otac, stariji kažu da su Ličine iz tog mesta svi neki rod. Pored toga, Refik mi je i po ovoj, književnoj liniji rod, ono što je on pisao me je mnogo puta oduševilo. Čitao sam ga i pre nego što sam počeo da pišem i objavljujem, čak i pre nego što sam ga upoznao. Smatram ga i prijateljem". Nisam nikada bio u tom mestu, pa sam rado saslušao objašnjenje: „To mesto, Radmance, to je nadomak Petnjice, Bihor. Taj Bihor, Sijarićev, Rebronjin, Refikov, moj, to je mesto neprestanih čuda. Čak i u Novom Pazaru dosta imam kontakta sa ljudima poreklom iz Bihora. Važne su mi Ličine, izuzetno, neki od njih su u jednoj mojoj poemi“. Naravno, mogao bih dodati tom nizu brojna imena, ali ću se zadržati na onome što sam čitao i što cenim – Faiz Softić i Safet Sijarić. Na um mi pada da su moji po ocu iz geografski bliskog kraja na Limu, te da su tamo nanizana mesta u kojima su se rađali pisci kao što su Zogović, Lalić ili Bulatović. Time se pojačava zagonetka ovog dela sveta koji daje natprosečan broj obdarenih ljudi. Napravio sam selfi sa Amarom za uspomenu i obećao mu da ću se javiti. Poželeo sam tada u Nišu da porazgovaramo malo duže, imao sam pitanja, ali književna zbivanja nisu mesta gde se vode takvi razgovori – vreme se brzo potroši između bine i kafane. Pročitao sam knjigu kasnije, na svojim putovanjima, pesmu po pesmu. Natprosečan broj dobrih i nekoliko antologijskih pesama. Tako se Amar za mene kao veoma mlad upisao u mapu zrelih pesnika mog jezika. Nameravao sam da se javim mnogo ranije – početkom novembra. Ali tada je došla godišnjica pada nadstrešnice u Novom Sadu. Želeo sam da se razgovor posveti pre svega njegovom književnom radu i doživljaju sveta, pa sam odgodio svoju nameru da ga pitam to što me zanima. Premeravanje zavičaja Knjiga „Pouzdano merenje“ bi se mogla nazvati drugim prvencem Amara Ličine. Pre nje je 2022. izašla knjiga „Mera stvari“ koja je dobila nagradu „Matićev šal“ i na neki način nagovestila ovu drugu. Nekoliko pesama iz prve knjige je i preneseno u nju. Druga knjiga je zapravo posledica nagrade na 56. Festivalu mladih u Vrbasu pretprošle godine. Za nekoliko pesama bih voleo da sam ih ja napisao. Jedna od njih je „Pripreme za svitanje“. Još jedna „Zavičaj“. Poema „Ljudi“ me podsetila na najbolje stranice koje je napisao Sinan Gudžević. Kako Amar doživljava nagrade? Pragmatično: „Ako nagrađena knjiga bude imala jednog jedinog čitaoca više zbog te nagrade, onda to ima smisla“. Pero Zubac je za „Pouzdano merenje“ ispravno primetio: „Dakle, ova knjiga je umno skrojen projekat drugačije knjige pesama. Ni nalik na neku ranije pročitanu. Čarolija je u unikatnosti. A to valja ostvariti“. Tu dolazimo do osnovnog temelja Amarovih stihova – bez obzira da li koketiraju sa japanskom lapidarnošću ili se usuđuju da se pruže do poeme, ovi zapisi su utemeljeni na izrazitoj umetničkoj inteligenciji. Ona se vešto skriva iza humora, neobičnih slika, apsurdnih obrata. Ali je uvek tu i drži na okupu Amarov pesnički svet. Amar Ličina je dete ovog milenijuma. Njega je i nazvao svojim zavičajem. Ne nosi kao mi stariji preteški prtljag devedesetih, digitalna era je njegovo prirodno okruženje. „Moj zavičaj je mlado mesto, u njega su se doselili svi oni kojima je zavičaj dvadeseti vek, to im ne daje za pravo da drže pridike, ali oni to svakako rade, još i žale za zavičajem, bar onim centralnim delom njega“, zapisao je pesnik rođen 2001. Izgleda da nas, decu prošlog veka, Amar Ličina bez zadnje namere proziva, verovatno s pravom. Uljezi u ovom stoleću (koje je njegov dom), generacijski smo u njega uneli otrovne narative devedesetih. Ili smo se očajanjem manjine uzaludno borili protiv njih. Sada Amarova generacija mora da resetuje zemlju. Poezija je ipak nešto jako staro, za mnoge i staromodno. Pitam Amara otkud ljubav prema toj ocvaloj dami. A pesnik bez razmišljanja citira Boru Stankovića: „Staro, staro mi dajte!“. Kaže da jeste dete svog vremena, ali da bi između ekrana i knjige – uvek izabrao knjigu. U kratkoj biografiji na koricama knjige Amar pored pesničkih referenci duhovito stavlja i jednu sportsku: „Navija isključivo za FK Novi Pazar“. Objašnjava sličnost čitanja i navijanja: „Ne razumem kako ljudi, naročito u manjim gradovima, nekada radije gledaju prenos utakmice koja se igra u njihovom gradu, pa čak i da je izuzetno hladno ili toplo, u tome je draž“. I fudbal i knjiga uživo su za mladog ovomilenijumskog pesnika bolji od onih na ekranu. Zavičaj, bez obzira kako ga shvatimo u Amarovom ključu, kao ovaj vek ili konkretno kao Novi Pazar, kao jezik, nepromenjivi je okvir, to je jednačina kojoj se valja posvetiti: „Šta god ja o njemu mislio moram ga voleti jer najverovatnije neću živ izaći iz zavičaja“. Tako glasi poenta pesme „Zavičaj“. Lice poezije, lice pobune A društveni angažman? Zahvaljujući gostovanjima na televiziji Amar Ličina je postao jedno od prepoznatljivih lica studentske pobune. Prija li to? „Prija momenat u kom vidite pozitivne rezultate borbe, koliko god mali bili. Tapšanje po ramenu nekada zasmeta, a nekada bude dobrodošlo i povrati energiju". Amar kaže da ta vrsta prepoznatljivosti naravno ima i svoju nezgodnu stranu: „U momentima kada predstavljam svoje knjige želim da književnost bude u fokusu i da ostale stvari bar malo ostavimo po strani". A sirenski zov politike? Da li Amar može sebe da vidi u poslaničkoj klupi? „Praktičnom, stranačkom, politikom se, bar ostanem li ove pameti, neću nikada baviti. Ipak, definitivno ću biti uključen u zajednicu i ukazivati na važnost univerziteta u istoj toj zajednici, to je iznad politike, to je pitanje načina našeg života“. Ovaj stav sasvim je u skladu sa njegovom pesmom "Granice” u kojoj vizantijski car Vespazijan na samrti kaže: „Mislim da postajem bog!" A pesnik dopisuje: „Demanti je brzo stigao. Ostavi nas, Bože, od prestola daleko!" Presto kao simbol apsolutne moći neka je vrsta civilizacijske toksične tačke, mesto koje valja izbegavati, jer i od jakih karaktera pravi megalomane, a slabiće uz to čini i nepotrebno okrutnim. Iz toga Amar pronicljivo zaključuje i u životu i u poeziji, da je blizina moći pogubna. Jedan jezik Ovaj pesnik ima poverenja u reč, lišen je sumnjičavosti koju su iskustveno naučili pesnici prošlog veka: „Trenutno je u poeziji sve prisutno i poezija definitivno pokazuje da je najvitalniji deo naše kulture“. Amar piše ekavskom varijantom. Ali u pesmi „Slovo o belini“ iskrsava majčino „mlijeko“. Kao da se pesnik suvereno igra malim razlikama, dovodeći ih u plodotvoran odnos. „Tu postoji nešto što je odlika govora mog mesta rođenja, a to je ravnomerna upotreba ekavice i ijekavice, ćirilice i latinice. Meni je to prirodno, dok u pisanju više koristim ekavicu“, kaže Amar. Slutim da je za njega pojam „naša kultura“ daleko širi od pukog etno-konfesionalnog okvira, mada uključuje i njega. Zato ga izlažem pitanju koje zapravo ne bi imalo smisla, da dominantni kulturni tokovi na prostorima zajedničkog jezika ne bi još uvek radili na esencijalizaciji malih razlika. Da li ga svrstavaju u bošnjačku ili srpsku poeziju? I kako on to vidi? Odgovor je mudar. Najpre kaže da je upravo ovo pitanje često idealan teren da književnosti priđu oni koji nisu stvarno zainteresovani za nju. Ali umesto uobičajenog „ili-ili“ Amar naznačava jedno moguće „i-i“: „Ako se nekada negde nekom finom prilikom povede pitanje kome ja pripadam mislim da bi adekvatan odgovor bio – onima koji me čitaju. Poezija je do sada objavljivana u generacijskim i drugim izborima sa oba predznaka. Studiram srpsku književnost, a moji pisci su i Goran Petrović i Dževad Karahasan. To je za mene jedno“. Amar posmatra širu sliku, vrenje u Srbiji i naizgled neizvesnu budućnost, sa opreznim optimizmom: „Voleo bih da kolektivno beznađe i sumanutost što zapljuskuje skoro ceo svet bar malo poštedi Srbiju. Nadam se da za dvadeset ili trideset godina naši učenici, studenti i, naravno, naša deca, neće morati da se bore za reset“. Amar Ličina trenutno radi na knjizi poezije u prozi i na rukopisu kratke proze. Nastavlja sa studiranjem. Mada vrlo dobro zna da je književnost, za one koji pišu, često neizvesna stvar, njegovi planovi su vezani isključivo za nju, baviće se time i akademski i praktično: „Glavni plan je živeti za književnost i pomalo od nje!“ Pomišljam da je ovaj mlad čovek u oba naslova svojih knjiga – „Mera stvari“ i „Pouzdano merenje“ – ugradio nešto što je tako retko prisutno u našoj kulturi neumerenosti – meru. I da je ta mera, spojena sa estetskom inteligencijom, prirodnom bistrinom i obrazovanošću zapravo ona formula koja je potrebna više nama, nego njemu. Jer on je svakako ima.