Solun – sećanje na „Jerusalim Balkana“

2026-03-20 - 07:33

Kada se danas nađete na staroj železničkoj stanici u Solunu, čini se kao da je vreme na trenutak stalo. Zarđale šine na bledom svetlu grčkog proleća deluju pomalo kao neki usputni detalj. Ali za evropsku istoriju one su otvorena rana. Bio je 15. mart 1943. kada su sirene označile početak jednog od najefikasnijih i najokrutnijih talasa deportacija za vreme nacionalsocijalizma. Gotovo 50.000 ljudi – potomaka sefardskih Jevreja koji su od kraja 15. veka bežali od španske inkvizicije u Osmansko carstvo – potrpano je u stočne vagone, deportovano iz svoje grčke domovine u koncentracioni logor Aušvic-Birkenau i tamo ubijeno. Kulturni centar Solun je vekovima bio kulturni „melting pot“. U šetnji se mogao čuti mozaik jezika: grčki, turski, francuski i ladino – oblik srednjovekovnog španskog, obogaćen hebrejskim, turskim i grčkim rečima, kojim su govorili sefardski Jevreji u gradu. Trgovački i lučki grad na Egejskom moru važio je za „Jerusalim Balkana“. Početkom 20. veka oko 60.000 do 62.000 građana Soluna bili su Jevreji – što je činilo gotovo 50 odsto stanovništva. Na početku nacističke nemačke okupacije (1941) izraelitska jevrejska zajednica u Solunu brojila je između 52.000 i 56.000 članova na otprilike ukupno 260.000 do 300.000 stanovnika grada. Procenjuje se da je između marta i avgusta 1943. oko 48.000 Jevreja vozovima deportovano iz Soluna, uglavnom u koncentracioni logor Aušvic. Za samo nekoliko meseci jevrejska zajednica gotovo potpuno je iščezla. Jevrejski život u gradu time je ugašen. Samo je oko 2.000 ljudi preživelo Holokaust, uglavnom u ilegali. Samo su se retki živi vratili iz logora. Komemorativni marš do mesta deportacija Iza ovih šturih istorijskih podataka stoje bezbrojne lične tragedije. Rene Revah izgubila je velik deo svojih predaka u Holokaustu. Među njima su bili njena prabaka Sol Venecija sa decom Olgom, Linom i Isakom, kao i drugi rođaci. U znak sećanja na žrtve svake godine organizuje se komemorativni marš koji vodi do mesta tadašnjih deportacija. „Na ovom trgu se okupila i rodbina mog dede, verovali su da će biti poslati na prisilni rad u fabrike istočne Evrope. Ukrcali su se u vozove, zbijeni jedni uz druge – i otada im se gubi trag“, priča Revah. Njen ded je preživeo Holokaust krijući se u Atini. Kasnije je saznao da je veći deo njegove porodice deportovan i potom ubijen. Opasnost od poluistina I danas je komemoracija i sećanje ne deportacije Jevreja iz Soluna važan datum u grčkoj kulturi sećanja. „Ova komemoracija je tema od velike važnosti, jer zaborav je druga smrt za te žrtve. Ja kao mlada osoba primećujem da u poslednje vreme postoji veoma snažan antisemitizam i mislim da mu se može suprotstaviti jedino obrazovanjem i učenjem o istorijskim događajima“, kaže studentkinja Savina Mermigka. Antisemitizam je zaista problem i u Grčkoj. Tamošnji Generalni sekretarijat za verske poslove u poslednjih osam godina zabeležio je gotovo 60 incidenata, uključujući i ispisivanje antisemitskih parola, oštećivanje spomenika, grobalja i svetilišta, kao i fizičke napade. Nakon događaja od 7. oktobra 2023. i pokolja Hamasa nad civilnim stanovništvom Izraela, što je pokrenulo novi rat u Pojasu Gaze, Centralni savet izraelitskih zajednica u Grčkoj (KISE) i Izraelitska zajednica Atine, zabeležili su dramatičan rast antisemitizma, posebno u digitalnom prostoru i na društvenim mrežama. Malo znanja o istoriji jevrejskog života Uzroci su složeni. Jedan od razloga je taj što grčki školski programi malo sadržaja posvećuju istoriji jevrejskog života u Grčkoj, jevrejskim zajednicama i njihovoj kulturi, ali i Holokaustu. A to je ipak važno, smatra student Filipos Mermigkas, koji je na komemorativni marš došao zajedno sa svojom sestrom Savinom. „Ja sam recimo nakon završetka škole znao veoma malo i samo površno o Holokaustu u Grčkoj. Komemoracija za te ljude koji su mučenički stradali posebno je važna za mlade, koji su prilično neinformisani o suštini jevrejske zajednice i njenom položaju u svetu – posebno danas, u politički veoma napetoj atmosferi u kojoj prevladavaju poluistine. Smatram da je to veoma izražen fenomen među mladima koji jevrejsku zajednicu doživljavaju kao nešto što ona u stvarnosti nije.“ Nemačka odgovornost Nakon završetka Drugog svetskog rata i u Grčkoj i u Nemačkoj dugo se ćutalo o zločinima počinjenim za vreme nacističke nemačke okupacije. Suočavanje sa istorijom i aktivno bavljenje politikom sećanja, pa čak i pomirenje, počeli su i kasno i oprezno. Dok se u Saveznoj Republici Nemačkoj pažnja dugo posvećivala zločinima počinjenim nad aškenaskim Jevrejima srednje Evrope, sudbina sefardskih Jevreja, posebno u jugoistočnoj Evropi, ostala je praznina u kulturi sećanja. To se u poslednjih nekoliko godina promenilo. I sudbina jevrejskog stanovništva Soluna sve više dolazi u centar pažnje politike sećanja. Planirani grčki Muzej Holokausta, koji se trenutno gradi u Solunu, pozitivan je primer toga. Ideja je nastala otprilike 2013, tokom mandata tadašnjeg gradonačelnika Soluna Janisa Butarisa, koji se snažno zalagao za suočavanje sa jevrejskom istorijom grada. Simbol zajedničke evropske kulture sećanja Nakon dugotrajnih birokratskih prepreka i postupaka dobijanja dozvola, radovi su počeli početkom 2024. Projekat je trenutno u punom jeku, a otvaranje je planirano za 2028. Nemački predsednik Frank-Valter Štajnmajer posetio je gradilište u oktobru 2024. u sklopu državne posete. U svom govoru izrazio je sramotu zbog nemačkih zločina u Grčkoj i naglasio da muzej predstavlja zadatak za demokratiju. Grčki Muzej Holokausta raspolagaće ukupnim budžetom od oko 40 miliona evra. Nemačka do sada učestvuje sa deset miliona evra. Novi muzej trebalo bi da postane važan simbol zajedničke evropske kulture sećanja. Radi se i o priznavanju zločina počinjenih nad oko 50.000 deportovanih Jevreja iz Soluna, čija je sudbina neodvojiv deo nemačke i grčke istorije. „Ujedinjeni smo u nastojanju da stvorimo mesto na kojemu će se čuvati sećanje na jevrejske zajednice Grčke, ali smo ujedinjeni i u odgovornosti da ono postane mesto susreta“, kaže Monika Frank, generalna konzulkinja Nemačke u Solunu. Tišina na staroj železničkoj stanici u Solunu nakon komemorativnog marša deluje kao opomena. Podseća na to da poruke „nikad više“ ne sme da bude puka jeka prošlosti, već svesna odluka – za pamćenje i protiv mržnje.