Svjetski dan žena: Kako do ravnopravnosti u radnom životu

2026-03-08 - 06:46

Oboje rade, provode vreme s decom, dele kućne obaveze – tako danas mnogi mladi parovi u Nemačkoj zamišljaju svoj život. Ali na kraju se mnogi ipak vrate tradicionalnim podelama uloga: mnoge žene rade sa skraćenim radnim vremenom, dok muškarci zarađuju najveći deo prihoda. To se vidi i u godišnjem izveštaju o rodnom jazu u zaradama. Razlika u platama između žena i muškaraca u Nemačkoj i 2026. ostaje nepromenjena i velika. Žene su u proseku zarađivale 16 odsto manje po satu od muškaraca. Zbog tog jaza, Dan jednakih plata, koji simbolično označava datum do kojeg žene praktično rade besplatno, ove 2026. je bio 27. februar. Na Islandu je razlika u platama između muškaraca manja nego u Nemačkoj i iznosi 10,4 odsto, pa je i fiktivni datum do kojeg su žene radile besplatno bio tri nedelje ranije nego u Nemačkoj, 7. februara. U braku se ravnopravnost finansijski ne isplati Juta Almendinger, jedna od najuglednijih nemačkih sociološkinja za DW kaže: „Kada parove pitamo šta bi se desilo kada bi sada dobili dete, 80 odsto muškaraca odgovara da bi smanjili obim svog rada, da žele ravnomernu podelu", kaže ona. Ipak, u praksi se često desi drugačije. Zašto se stare podele uloga stalno vraćaju? Razloga je više. Jedan je porodični budžet: pošto muškarci u proseku zarađuju više, češće su žene te koje uzimaju roditeljsko odsustvo ili prelaze na skraćeno radno vreme. Time, međutim, gube deo prava na penziju, ređe dolaze do rukovodećih pozicija i slično. Pored toga, u Nemačkoj su poreski povlašćeni bračni parovi kod kojih jedna osoba zarađuje više, a druga manje ili uopšte ne radi. Dakle, ravnopravnost se finansijski ne isplati. „To dovodi do toga da se parovi organizuju prema poreskim pravilima, a ne prema pravilima pravednosti koja su sebi ranije postavili", kaže Juta Almendinger. Po njenom mišljenju, tu je na potezu politika. Ako je ravnopravnost zaista cilj, takve poreske olakšice trebalo bi ukinuti. S tim zahtevom nije usamljena – takozvani model „splittinga bračnih drugova" već godinama je jedna od najspornijih tema u Nemačkoj. Moć uzora – istok i zapad Nemačke Kada je reč o ravnopravnosti, u Nemačkoj se i dalje mora praviti razlika između istoka i zapada. U istočnim pokrajinama, na teritoriji nekadašnje DDR, uprkos nepovoljnim strukturnim uslovima - znatno manje žena radi sa skraćenim radnim vremenom, a prekidi u karijeri su kraći. „Kultura u Zapadnoj Nemačkoj podrazumevala je brak sa jednim hraniteljem porodice. Bilo je jasno: dobra porodica je ona u kojoj muškarac radi, a žena ne mora da radi - naglasak je na tom ‘ne mora'", kaže Almendinger. U bivšem DDR-u bilo je drugačije: podrazumevalo se i bilo je društveno priznato da oba roditelja rade. Taj obrazac deluje i danas. „Kada pogledamo penzije, razlike su na istoku znatno manje nego na zapadu." Ono što je, međutim, isto jeste opterećenje mladih roditelja, posebno majki, koje pokušavaju da usklade karijeru i porodicu. To opterećenje može biti veliko – i ima posledice. Poslednje dve do tri godine Almendinger primećuje sve veću polarizaciju među ženama koje više ne žele taj stalni raskorak: ili, u duhu pokreta „tradwives", odlučuju da potpuno ostanu kod kuće, ili se u potpunosti posvećuju poslu i odriču se dece. „Nije reč o većini, ali je trend u porastu." Radno vreme – šta mora da se menja Kako bolje uskladiti decu i karijeru za oba roditelja? Za Jutu Almendinger je jasno: samo zajedno – i dugoročno. Puno radno vreme za sve, bez uvažavanja takozvanog neplaćenog rada brige o drugima, za nju nije rešenje – naprotiv. Njen predlog je nova norma od 33 radna sata nedeljno za sve. „Moj pristup je da muškarci malo smanje obim plaćenog rada, a da žene u proseku malo povećaju broj radnih sati. To ukupno ne bi značilo smanjenje, već povećanje obima rada koji trenutno imamo." Tako bi oba roditelja imala više vremena i prostora za decu i domaćinstvo. Potrebna je i veća fleksibilnost tokom životnog veka: „Svi znamo da postoje periodi kada je potrebno raditi 28 sati nedeljno, a drugi kada možemo znatno više. Smatram apsurdnim to što se u Nemačkoj period osnivanja porodice poklapa upravo s fazom profesionalnog uspona." Ne treba zaboraviti ni brigu o deci. Pri tom, kaže ona, nije dovoljno govoriti samo o vrtićima, već pre svega o školama. „Vidim sve više žena koje postaju privatne učiteljice svojoj deci, jer se školski sistem u Nemačkoj pogoršava", upozorava sociološkinja. Island kao uzor Da su promene moguće, pokazuju zemlje poput Islanda, koji je već 16 godina na prvom mestu Globalnog izveštaja o rodnom jazu. Studije te zemlje o skraćenju radnog vremena poslednjih godina privukle su veliku pažnju. Oko 90 odsto radno sposobnog stanovništva na Islandu ima pravo na skraćenu radnu nedelju, obično 36 sati, bez smanjenja plate. Ta zemlja ima jedan od najprogresivnijih sistema porodiljskog i bolovanja za očeve, a stopa zaposlenosti žena od oko 85 odsto je među najvišima u OECD-u. Juta Almendinger veruje da je skraćenje radnog vremena i u Nemačkoj izvodljivo, naročito imajući u vidu budući razvoj u oblasti veštačke inteligencije. Sve više poslova može da se obavlja u modelu podeljenog punog radnog vremena, takozvanom „job sharingu". „To funkcioniše odlično i bio bi to model koji je dugoročno mnogo održiviji." Iako ravnopravnost u Nemačkoj i dalje zapinje, ona ostaje optimista: „U međunarodnom poređenju jasno vidimo šta bi trebalo uraditi da bi bilo bolje. Dokle god postoje takvi primeri, to nije neizlečiva bolest."