Uteče!

2026-02-01 - 06:58

Gledao sam taj film na dan kada je u podgoričkom Višem sudu izricana presuda optuženima za stvaranje kriminalne organizacije. Nakon suđenja, ispostavilo se da je jedan od osuđenih, Miloš Medenica, nestao sa mjesta na kojem je boravio pod nadzorom policije. Uteče! Mnogo ozbiljnije države od ove naše gubile su bitke s nepravdom i neredom. Neke su zbog toga gradile mitove o svom savršenostu, druge su se u haosu i sa bukom raspadale. Izabrali smo treći put: sistem postoji, ali ne funkcioniše. SAFRA Gledao sam film o stradanju Edmonda Safre pažljivo i shvatio da se od svih naših priželjkivanja vezanih za igralište milijardera i poreski raj Monako – ostvarilo samo jedno. Imamo jednako kompetentnu policiju i sudstvo. Safra, bogat kao Krez, nastradao je pod bizarnim okolnostima. Vjerovao je pogrešnim ljudima. Zaposlio je suludog Amerikanca koji je iscenirao upad ubica u penthaus: sam sebe je ranio nožem po slabinama, bankara i bolničarku strpao u panik-sobu, ostavio im svoj mobilni telefon da pozovu policiju, potom odjurio do spavaće sobe „crne udovice“ i pozvao je da napusti stan — što je ona, grešna, poslušala i tako spasila život. Kasnije se sjetio da mu nedostaje telefon. Shvatio je da je stan pokriven protivpožarnim alarmnim sistemom. Natrpao je kantu za otpatke papirom i zapalio je, računajući da će se aktivacijom alarma vatrogasci na toj adresi pojaviti za čas. Izgubio je svijest. Vratar je primijetio ranjenika u holu. Policiji nije prijavio ubod nožem, već je rekao da je čovjek ranjen vatrenim oružjem. I tu počinje svaka sličnost Crne Gore i Monaka — mislim na efikasnost policije i sudstva. Po protokolu, policija je u penthausu trebalo da se pojavi petnaest minuta nakon aktivacije alarma. Pojavili su se poslije dva sata i trideset pet minuta. Zatekli su Edmonda Safru u crvenoj kožnoj fotelji i bolničarku na podu, ispred njegovih stopala. Ugušeni. Zgrada u kojoj je Safra imao penthaus ima podzemnu garažu sa dvadeset sedam nivoa. Policija vatrogascima nije dozvolila da se penju unutrašnjim stepeništem dok se ne izvrši pretres svih dvadeset sedam spratova ispod zemlje. Vatrogasci su kasnili jer se niko iz ekipe nije usuđivao da se popne uz stepenice — akrofobija. Od tog sindroma pati od dva do šest odsto populacije. Sirotom Safri bilo je suđeno da se baš te noći dežurna ekipa u Monte Karlu formira po kriterijumu: zapošljavamo samo ljude koji se plaše visine! Njegov šef obezbjeđenja dojurio je odmah po pozivu. Policajci su ga razoružali i primorali da kleči na podu. Bolničarka je uputila osam poziva u pomoć. Do njih se nije moglo. Prvo je trebalo pretresti suteren. LUDILO Pogledajte dokumentarac Ubistvo u Monaku. Zatim razmislite o našem pravosudnom sistemu i policiji kojoj je povjeren najjednostavniji zadatak — da obezbijedi prisustvo osuđenih tamo gdje im je određeno da budu. Crna Gora k’o Monako! Doslutismo. U Monaku su ljudi umrli jer sistem nije htio da odstupi od procedure. U Crnoj Gori ljudi bježe pred zakonom jer sistem ignoriše procedure. Luckasto? Policija kojoj nestane osuđeni sa adrese na kojoj bi morao biti nije nesposobna. Ona radi tačno onako kako je naučena. Pravosuđe koje proizvodi presude bez izvršenja nije slabo. Ono je precizno podešeno da nikad ne bude posljedica. U tom ludilu ima sistema! Pravda? Poor dear...