Veteran OVK: „Sud je nepravedan, mi smo se tada branili“

2026-02-20 - 06:56

Gezim Hadžimusa (58) je jedan od desetina hiljada ljudi koji su bili na ulicama Prištine ovog 17. februara: u moru crvenih zastava, albanskih sa crnim orlom kao i onih sa amblemom OVK, slavili su 18. godišnijicu nezavisnosti svoje zemlje - i protestovali protiv suđenja bivšim vođama OVK u Hagu. „Divno je biti ovde i videti celokupno stanovništvo na ulicama. Slavimo, ali i protestujemo. Jer bez naših vođa, kojima se sudi u Hagu, nešto nedostaje“, kaže Hadžimusa. Bivše vođe Oslobodilačke vojske Kosova, Hašim Tači, Kadri Veselji, Redžep Selimi i Jakup Krasnići, optuženi su za teške ratne zločine tokom rata na Kosovu. Tužilaštvo traži po 45 godina zatvora za svakog od njih. Specijalni tribunal osnovan je 2015. pod pritiskom Evropske unije i nalazi se u Hagu. Na Kosovu tu instituciju gotovo svi odbacuju. U očima ljudi poput Hadžimuse, u Hagu se sudi celom Kosovu - celokupnoj njegovoj dugoj borbi za nezavisnost, protiv srpskog ugnjetavanja. „Ovaj sud je nepravedan, uopšte ne bi trebalo ni da postoji. Mi smo se tada branili. Procesi protiv Ramuša Haradinaja, Fatmira Ljimaja i drugih za ratne zločine već su vođeni pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju u Hagu, i oni su oslobođeni. Uprkos tome, svi su ovde nepravedno pritvoreni bez ikakvih novih dokaza.“ Hadžimusa je veoma emotivan kada o tome govori. Zbog njegove životne priče, čini mu se kao da se i njemu sudi. Osamdesete u Jugoslaviji – vojska i zatvor u Foči Počelo je pre skoro 40 godina, kada je služio obavezni vojin rok, 1987. u SFR Jugoslaviji. Posle samo nekoliko meseci je uhapšen – jer je sa drugim vojnicima albanske nacionalnosti razgovarao o tome da ne žele da se bore protiv svog naroda. „Samo smo razgovarali. Nismo ništa uradili“, kaže Gezim. Osuđen je na pet godina zatvora. Na kraju je tri godine proveo u zatvoru u Foči, u BiH. U međuvremenu se politička situacija u Jugoslaviji još više pogoršala. Propaganda, nepoverenje, pritisak. „Nazvali su nas teroristima mnogo pre nego što je OVK uopšte postojala.“ Hadžimusa je nastavio studije mašinstva i uključio se u Kosovski savet za ljudska prava. Godinu dana je proveo kao izbeglica u Nemačkoj, ali se vratio na Kosovo. Kaže da je tokom diktature Slobodana Miloševića, živeo marginalizovanim životom, kao i većina Albanaca na Kosovu. Neki su počeli da se organizuju u oružane grupe. Odlazak u OVK Marta 1998. godine, čuo je šta se dogodilo u naselju Donje Prekaze – rodnom mestu Adema Jašarija, jednog od osnivača i komandanata OVK - u kojem je živeo sa svojom brojnom familijom. Specijalne jedinice srpske policije i vojske izvršile napad koji je naišao na žestok otpor i ubile Jašarija i mnoge članove njegove porodice, uključujući žene i malu decu – ukupno 58 ljudi. To je bila prekretnica u kosovskoj istoriji, kako na nacionalnom tako i na međunarodnom nivou. Od tada su Albanci na Kosovu ujedinjeno stajali iza oružane borbe protiv Srbije, a na međunarodnom nivou, javno mnjenje se okrenulo protiv Slobodana Miloševića, tada predsednika SR Jugoslavije. Hadžimusa kaže da ga je taj masakr duboko pogodio i da je bio ključni događaj za odluku da se priključi oružanoj borbi OVK. „Plakao sam. Posle toga, nije bilo drugog načina.“ Postao je jedan od prvih boraca OVK u regionu Nerodimlja, a od oružja je imao stari Kalašnjikov, 90 metaka i dve ručne bombe. „Imali smo malo hrane, malo municije. Borili smo se protiv jugoslovenske vojske koja se borilia protiv celog stanovništva“, kaže Hadžimusa. Na početku ih je bilo 35 – među njima pet žena. Svi dobrovoljci, mnogi ne stariji od 20 godina. Kasnije ih bilo skoro hiljadu. Kraj rata Godinu dana kasnije, krajem marta 1999. NATO je započeo vazdušne napade na Jugoslaviju, koji su trajali skoro tri meseca i koji su doveli do povlačenja JNA i srpske policije sa Kosova. Kada se rat završio, Hadžimisa je stajao na improvizovanoj bini u Uroševcu. Ljudi su se penjali na krovove, a bili su prisutni i američki vojnici KFOR-a. Kaže da je to bio trenutak koji je opravdao sve što su on i njegovi drugovi rizikovali. Nakon demobilizacije septembra 1999. Hadžimusa je, između ostalog, radio u bezbednosnom aparatu kosovske vlade i kao gradski odbornik u Uroševcu. Ostvarenje životnog sna Njegov životni san se ostvario 17. februara 2008. kada je Kosovo jednostrano proglasilo nezavisnost od Srbije. Tog dana je prvo bio u Prištini, a kasnije je slavio u Uroševcu sa porodicom. „Vladala je velika euforija. Tada nam je ideal bio - sloboda iznad svega. I mislili smo da je ovo novi početak.“ Ali, nije sve išlo kako je zamišljao. Kosovo je bila država bez administracije, sve je moralo da se gradi iznova i zahtevalo je mnogo više vremena nego što se očekivalo. Hadžimusa je bio svedok nepotizma u privredi i politici, nezaposlenost među mladima i odlaska velikog broja ljudi u inostranstvo. U međuvremenu je Kosovo priznalo više od sto država, ali među njima nije pet članica EU - kao ni Srbija. On smatra da je politika EU u dijalogu između Kosova i Srbije često prosrpska. Ipak, nikada nije bio razočaran niti je osećao da su njegovi napori bili uzaludni. „Na Kosovu, je teško, ali smo slobodni“, kaže on. Porodični život u seoskoj idili – i lekovi za pritisak Gezim Hadžimusa živi u selu Doganović, u opštini Kačanik na brdovitom jugoistoku Kosova. Dvospratna kuća, sa starim voćkama u bašti, a iza su polja. Tu je supruga Vjolce, ćerke, Zana i Gresa, zet, unuk. Uživa u mirnom porodičnom životu. Ali, 9. februara 2026, kada je tužilaštvo u Hagu tražilo ukupno 180 godina zatvora za četvoricu bivših vođa OVK, doživeo je šok. „Od tog dana uzimam lekove za pritisak“, kaže Gezim Hadžimusa.